SAINT PORFIRYOS
MIRACLES
OF SAINT PORPHYRIOS
WHEN HE WAS TWELVE YEARS OLD,
LEFT HIS JOB AS AN APPRENTICE
IN A GROCERY STORE
AND RAN AWAY
TO THE HOLY MOUNTAIN.
NIKOLA TESLA
VISIBLE AND INVISIBLE WORLD
FACE TO FACE
AT THE AGE OF SEVENTEEN, DURING A SERIOUS ILLNESS, MANAGED TO PERSUADE HIS FATHER, THE PRIEST, TO ALLOW HIM
TO ENROLL IN TECHNICAL STUDIES,
INSTEAD OF THEOLOGY.
ELON MUSK
TESLA
OPTIMUS ROBOT
WORLD
OF LEGO TECHNOLOGY
CREATIVITY AND INNOVATION
ON THE HUMAN LEVEL
TESLA
THE FEELING OF GOD IS THE GUIDING FORCE IN THE LIFE OF A SCIENTIST.
TESLA
THOUGH FREE TO THINK AND ACT, WE ARE HELD TOGETHER, LIKE THE STARS IN THE FIRMAMENT,
WITH TIES INSEPARABLE. THESE TIES CANNOT BE SEEN, BUT WE CAN FEEL THEM.
NIKOLAJ ŽIČKI
WISE MEN DID NOT DISCOVER MANY SECRETSBY THEIR INTELLECT ALONE,
BUT BY THEIR DESIRE AND EFFORT THEY KNOCKED ON THE DOORS OF MYSTERY,
AND GOD OPENED THEM FOR THEM.
JUSTIN POPOVICH
GENTLEMEN, A SERIOUS OBSERVER OF THE WORLD,
FROM WHICHEVER SIDE HE APPROACHES MATERIAL OR SPIRITUAL REALITIES,
MUST SENSE THE PRESENCE OF INFINITE MYSTERY IN ALL PHENOMENA.
THIS IS THE TRIBUTE EVERY THINKER MUST PAY TO THE ENIGMATIC MYSTERY OF THE WORLD.
THERE IS NO DOUBT THAT PROPER ORIENTATION IN THIS ENIGMATIC WORLD DEPENDS ON THE SPIRIT
BY WHICH A PERSON ORIENTS HIMSELF,
OR MORE PRECISELY,
ON THE NATURE OF THAT SPIRIT.
BUT INSTEAD OF PERMEATING HIS ENTIRE EMPIRICAL LIFE WITH THE GODLIKENESS OF THE SOUL,
MAN HAS SEPARATED HIS SPIRIT FROM EVERYTHING DIVINE WITHIN HIMSELF AND SET OUT THROUGH
THE MYSTERIES OF THIS WORLD WITHOUT GOD, THAT IS, WITHOUT HIS NATURAL GUIDE.
AND THUS HE HAS ENCOUNTERED IN THIS WORLD
INSURMOUNTABLE ABYSSES AND TERRIFYING CHASMS.
INOK
AND… JUST ONE CLICK IS ENOUGH
THE WORLD WOULD REGAIN ITS HARMONY, AND IT WOULD BE FAR MORE TECHNOLOGICALLY ADVANCED
IF PEOPLE DID NOT SEEK THE MEANING OF THEIR LIVES ON THE WRONG SIDE.
О ЈЕДНОМ ЉУДСКОМ СВЕОПШТЕМ НЕПОКАЈАЊУ
СВЕТ… ИЗМЕЂУ АВЕЉА И КАИНА
Свет је блокиран.
Блокиран и немоћан између ових двеју сила.
Небројане идеје и решења обрушавају се на обе стране, али ниједна не попушта.
И свака има свој поглед на свет, своју процену и свој став.
И обе су сигурне да су у праву.
Па се све то баш тако исто, преноси и на нас.
Никако да се сложимо. Неред до нереда.
И опет сваки из свог угла има свој поглед на свет, своју процену и свој став.
И сви су сигурни да су у праву.
Просто се намеће питање
да ли је могућ неки спасоносни спој који би надахњивао људе
чистим стваралаштвом.
Јер управо је стваралаштво
као подсећање на Творца у процепу између ових двеју сила.
И свака и о стваралаштву има свој став, уверен да је у праву.
Па час из злобе, а час из страха и сумње,
не успева да нам да
ниједан коначан и убедљив одговор.
Јер ако стваралаштво оптужимо као појаву сумњивог порекла,
онда бисмо морали да са себе збацимо све што је човек до сада створио,
и да прихватимо да је чак и лик Божији у човеку такође сумњив,
па према томе, и ми сами.
А то хришћанство, никада није подржавало нити учило.
Права збрка.
Па где и како у таквом свету пронаћи место за изгубљени ред
у Богом даном саучествовању?
Свети Максим Исповедник учи да је човек призван да буде сарадник Божји (συνεργός),
не као господар или тиранин, него као онај који ствара у благодарности и мисли у смирењу,
јер истинско дејство у човеку није само људски труд, већ плод заједничког дела с Богом.
Међутим, од тренутка када је човеку стваралаштво почело да служи као средство моћи,
од тог тренутка, више се не гледа шта човек ствара, него шта са тим све може да уради.
У монаштву…
ни идеја, ни надахнуће не опстају без благослова и заједнице,
не зато што Бог не дарује добро,
него зато што је човек сада немоћан да то разуме.
Ипак, дар у стварности не губи своју чистоту
него човек, у својој немоћи и нецеловитости, губи поверење
у ту урођену моћ.
А став који није „како да свет иде напред“,
већ „како човек да не изгуби душу“.
сам од себе наговештава склоп овог као могућег
„како да свет ипак иде напред, а да човек не изгуби душу“.
Да ли је то могуће, бар као покушај!
У идеалном стању
у оном које Црква назива Царством Божијим
сав живот на земљи би био литургија и један велики „манастир срца“.
Ал`… како у оваквом свету заштити човека и његове дарове.
Јер ако изгубимо поверење у боголикост човека,
ми губимо много више него само напредак.
Ми губимо, човека.
Тема,
која се услед немоћи заобилази неубедљивим компромисима.
А цена тих компромиса није, спорна креативност
него живи неспорни лик Божији у човеку.
А то је губитак
који ниједан компромис не може да оправда.
И најзад…
Како смо заборавили на причу о Ситу.
Јер можда би баш његова прича могла да буде
спасоносна као молитва
ОЧЕ НАШ.