КОПИТАР …треба у њему (у српском народу) развити самопоуздање и веру у себе сама….

Изводи из дела: О књижевности и језику (I) Љубомира Стојановића

Из овог прегледа Вукова развијања и рада јасно се види да је Копитар створио Вука књижевником, и да није њега било, по свој вероватности Вук уопште не би ни био књижевник.

За исцрпно решење овог питања потребно би било потпуно исцрпети грађу из бечких архива, али и ово што је досад познато, довољно је да о томе можемо с поузданошћу свој суд донети.

Горе je такође било говора и о словенском патриотизму Копитареву, и не може бити никакве сумње да је био искрен словенски патриот, и да je радио свим силама на подизању културног ста­ња заосталих Словена.

Ви у најмању руку треба да постанете велики везир, кад сами нећете да будете Стефан“. — Ово је врло карактеристично да се види како је Копитар и од Вука брижљиво крио своје политичке жеље и намере.

Али његов аустријски патриотизам није био и немачки. Он је желео и веровао да је могуће да се створи словенска Аустрија, у којој би било погодаба за све словенске народе да се културно и национално развијају, да претеку Русе, и да они буду представници словенске културе.

Јамачно неискрено, већ само да би побудио аустријску владу да то помаже; на једном месту вели да ће се културним подизањем народа на рођеним jезицима најбоље постићи жеља Јосифа II за германизацијом, јер пробуђена жеља за вишим образовањем нагнаће Грке, Словене и Влахе да уче немачки језик.

Зато су Срби од самог почетка Копитарева рада привукли на себе његову нарочиту пажњу, и гледао је како да их ослободи тог духовног и политичког утицаја, и створи од њих аустријске патриоте.

Треба психолошке сметње уклонити психолошким средствима, љубављу за љубав.

Треба, по његову мишљењу, просветити и културно подићи српски народ, тако да буде виши од Руса; треба у њему развити самопоуздање и веру у себе сама, па неће више тежити Русима. А то се, како је он мислио, може постићи подизањем народног језика на ступањ књижевног, и оснивањем школа на народном језику.

Вук је, вели, с њим написао Речник говорног језика да га утврди у књижевности, и у исто доба да реформисаним правописом припреми језичко јединство католичких и православних Срба.

Калуђери су га зато гонили (Копитара), јер је то било против њихових сталешких ин­тереса. Вук је један оплемењени Доситије, кога је он храбрио да напише Граматику и да у народним песмама покаже народни говор.

Калуђери нису пропустили да Вука опомињу да се мене чува, …“

Неко је понудио на откуп неколико јужнословенских рукописа који су из неког светогорског манастира јамачно покрадени. То је дато на оцену Копитару. Он не само што их је оценио и проценио, него је уз то приложио и опширан ре­ферат због чега би се ваљало постарати да се што више таких рукописа прикупи у Дворску библиотеку, и како би то ваљало урадити.

Треба у православних Словена пробудити жељу да свој црквени језик поврате, и с њим своју духовну независност.

Све треба радити смотрено, да се не би побу­дила сумња.

Он је био уверен у преимућство католичке цркве, и нарочито му је импоновала уосталом као и свакоме њена организација.

Он није могао замислити да ће некад Словени моћи образовати самосталну државу и бити слободни.

Сви су они тражили до последњег момента да обезбеде своје национално развијање „у оквиру Аустроугарске монархије”.

Али док су овако његове политичке фантазије потпуно пропале, остао је његов позитиван рад, и његово ћe се име са захвалношћу помињати у српском народу докле се год буде помињало и Вуково.

(Живот и рад Бука Караџића, Београд, 1924)

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *