was successfully added to your cart.

Cart

ИЗВОДИ ИЗ ПРЕДГОВОРА СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ЗА КЊИГУ ПРОФЕСОРА ВЛАЈКА ВЛАХОВИЋА

Рођен у селу, Влаховић је остао веран селу, није издао село, није се «погосподио», као многи који из школе изнесу само усијану главу и охлађено срце. Највеће штеточине народне! Следујући учењу својих ужих и славних земљака, Његоша, Миљанова и Љубише, он се поклонио народу, идући вазда са народом или позади народа, никад испред народа. Схватио је, да ништа теже у свету није до ићи испред српског сељачког народа без моћног народног рефлектора позади што осветљава пут вођи. Отуда је Влаховићу прешло у племениту страст, да тежи једном вишем школовању од универзитетског, највишем. Живот народни за њега је храм највише науке; из тога храма он не излази, него све марљивије испитује његове тајне скривнице. To испитивање народног живота назива се у свету етнологијом или фолклором. Нека се назове како се хоће, ми само можемо рећи, да је преимућство Влаховића над многим световним етнографима у томе што је он богослов, те као такав може много дубље да прониче у духовни и морални смисао народних схватања и обичаја. Влаховић не пише много, као што и не говори много, али пише зрело. Ово дело ο српској породици и задрузи најопширније му је, до сада. Породицу српску он представља у ствари као храм Господњи, где влада страх од Бога, стид од људи и понос због чојства и витештва предака. Чојство и витештво — не само на сабљи него и уздржљивости језика (у Црној Гори није се знало за псовку и срамотну реч), у крајњој самодисциплини, у разложитости и одмерености сваког поступка, у скрушеној побожности, у поштовању човека, у великој милости чак и према животињама и дрвећу. Да је писац хтео, могао је без мало све споменуте народне радње, обичаје и владање потврдити речима из Светога Писма. Боље би било да је то учинио. Видело би се јаче, колико је српски народ осветосављен у свом породичном животу.

Оваква породица била је непомични камен темељац друштвеног и државног живота кроз столећа. Она је надживела и векове царовања и векове робовања. Све још живе генерације српске, до најновије, познавале су овакву породицу. Али дошло је зло време «да с’ преврне» све и «да друга настане судија». Α та злокобна «друга судија» ударила је оштром секиром у корен животног организма народног, у породицу. «Коњ блиједи, са коњаником коме је име смрт» претурио је српски дом, потабао огњиште, погасио славску свећу, раздвојио и разјурио чељад на све стране, својом пеном замаглио небо, својим бесом учинио, да се на српској земљи престало мислити зло ο Турцима. Али и томе ће доћи крај, када ће опет «друга настати судија».

Α кад томе дође крај, и кад се на рушевинама почне зидати, породица ћe опет морати бити камен темељац свега друштвеног живота. Да, породица српска као освештани храм Господњи. Ако се и не поврати стари српски породични живот у свима својим детаљима, како је описан у овој књизи, он ће се несумњиво повратити и утврдити у свемy оном што је битно и неопходно, у духу и истини старе српске породице, на којој је почивао благослов Божји.

Епископ Николај, у Њујорку 1954.

Leave a Reply