У својој 17 години, тајно напушта двор свога оца, великог жупана Стефана Немање, и бежи на Свету Гору где је у манастиру Русику примио монашки постриг и добио име Сава. Као најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане, родио се око 1174. године у благочестивом дому Немањића. Био je нежног здравља, али оштре памети и од малена je показивао наклоност ка молитви, читању и размишљању о духовним стварима, више него ка витешким играма и световним уживањима.
„А када je дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, a и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили:
– Ово ће бити неко ново знамење!
A када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможама, и да се с благородним младићима весели.
Када je дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га no закону ожене. A богодани божаствени младић увек je у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој…”
У временима када су дворови блистали златом, а млади наследници престола одрастали у богатству, свили и моћи, појавио се један принц који је већ на прагу живота осетио нешто што се ретко рађа у срцима младића окруженим раскошју. Растко није био тек још један наследник земаљске власти, већ тихи трагач за смислом живота који двор није могао да му пружи. Још док је ходао богато украшеним одајама двора, у њему се рађала мисао да човек није створен да господари, него да служи како му је Богомдано; да богатство није ознака моћи, него тешки оков и терет; да раскалашност није слобода живљења, него заблуда која човека везује за земљу страсно и одваја га од смисла његовог постојања.
И зато је млади принц учинио нешто што је уздрмало целу државу а нарочито његове родитеље и двор: одрекао се свега што га је чекало као будућег владара и на Светој Гори, међу тихим келијама хиландарским, он је пронашао себе, не као владара, него као слугу Божјег и брата свима.
У аскетској тишини, далеко од наметљиве раскоши двора, он је осетио да му је Бог даровао нешто више од порекла — дар да види човека тамо где други виде непријатеља или поданика; дар да разуме туђу бол; дар да свет мири, учи и лечи.
Када се вратио своме народу, вратио се као духовни отац, миротворац и учитељ. Својим појављивањем донео је нешто до тада невиђено: идеју да се народ просвећује, да се закони заснивају на правди, да се школе и манастири подижу, ради спасења душе. Где год би крочио, Сава је доносио мир тамо где је било раздора, и утеху где је била невоља. Учио је људе да је труд благослов, да је љубав сила која мења свет, да су скромност и милосрђе одраз племените побожности.
За њега је сваки човек, ма колико сиромашан, непознат или страдалан, био брат. Због тога га је народ кроз векове осећао као блиског заштитника, као оца који пажљиво прати сваки корак деце и зато се јавља у народним причама, песмама и предањима. Сваки народни казивач прича о Сави који ходајући путује и помаже сиротињи, надмудрује охоле и учи људе најједноставнијим корисним вештинама — како да умесе хлеб, како да ору земљу, како да живе једни с другима, а све то са осмехом и благим погледом који ослобађа.
О њему су вековима писали највећи духовници нашег народа. Свети Јустин Поповић називао га је живом иконом Христовом, човеком који је српском народу дао душу и лице. Свети Николај Велимировић видео је у њему учитеља целог човечанства, првог који је показао да знање није оружје, већ лек и да мудрост треба носити не у књигама, већ у срцу. За Николаја, Свети Сава је био „наше народно Јеванђеље“, пример да један човек, ако је чист у намери и крепак у љубави, може да промени ток историје.
И народ је на ту љубав одговорио љубављу. Од највећих градова до најмањих села, од величанствених цркава до сиротињских колиба, име Светог Саве вековима се изговара са поштовањем и топлином. У дечјим школама, у песмама које се певају већ осам столећа, у причама које се преносе с колена на колено, Сава и данас живи као светли водич који штити, подиже и просвећује. За децу је он заштитник, за родитеље утеха, за учитеље пример, за народ темељ, а за човечанство доказ да Богомдане врлине једног живота могу да обасјају векове.
Свети Сава, принц који је постао монах, монах који је постао отац народа и човек који је постао светлост многима, остаје непролазни пример да величина не обитава у палатама, већ у смиреној души човековој; да снага није у мачу и агресији, већ у љубави; да право богатство и смисао живота није у ономе што се стиче, већ у ономе што се дарује. Његов живот је сведочанство да је човек призван да живи не ради себе, већ ради добра које оставља за собом, и зато је његов лик жив и данас, као вечни пример и доказ човечанству шта значи бити – човек Божји.