was successfully added to your cart.

Cart

НАПИСАО – ВЛАДИМИР ЈОВАНОВИЋ У ЛОНДОНУ 1863. (одломци)

…договором водили бригу о народним стварима

У оно време, кад се у историји сазнаде – за Србе, ми налазимо србски народ подељен на племена. Ta племена непредстављаху само Фамилије, већ она беху и јединице политичне целине. мале државе у великој држави. Свако племе имађаше свог слободно избраног поглавара, који се зваше жупан. Taj поглавар био je само иввршитељ онога, што je сво племе сложно хтело, a своју вољу племе je изјављивало договором, у коме je сваки члан његов имао једнако учешће. Поглавари племена представљали су укупно народ, и они су договором водили бригу о народним стварима, у скупштини, која се звала већа или сбор. Ha челу те скупштине био je старешина, изабран из средине њене; он je руководио домаће послове народа и звао се Велики жупан.

…народна скупштина одређивала je главног вођу

У време војне са туђином свако племе имало je свог собственог вођу, који се звао Бан, a народна скупштина одређивала je главног вођу, који се звао Војвода. Докле je војна трајала, војвода je имао диктаторску влает, a бани су слушали његове заповеетн. Но чим бн војна преетала, нрестала би и та власт диктатора, и народна скупштина наново би предувела еву политнчну власт.

…велики жупани најпосле се изопачише,

Први велики жупани беху слободни од династичке властољубивости, те се непротивише ономе, што сав народ хоће. У том стању Срби имадоше доста снаге, да одбију сваки насртај с поља; они примише Христову веру и знатно напредоваху у сваком друштвеном погледу. Али подбуњени суседним дворовима, Грчке и Бугарске, велики жупани најпосле се изопачише, те занемарише народно благо и одметуше се од народне светиње. У том стању стране сплетке узимаше све већи мах у Србији, и власт великих жупана губљаше се све знатније.

… жупан наново признаде господарство Византије

И тако у првој половини десетог века србски велики жупан наново признаде господарство Византије. Али србски народ немогаше дуго зависити од туђина, и у једанајестом веку испаде му за руком, да обнови своју независну владу, у лицу великог жупана, храброг Воислава.

…Срби опет беху поцепани домаћим ратом,

Ha измаку једанајестог и у првој половини дванајестог века Срби опет беху поцепани домаћим ратом, који вођаху они, што се грабљаху око престола.

Први Краљ Србски

Ha срећу, у последњој половин дванајестог века велики жупан Стеван Немања успео je не само да учини крај домаћем рату око пресгола и опет уједини раздвојене србске области, већ и да укроти спољашњег непријатеља, освојивши више градова од Византије. Што je Немања одпочео, то су његови потомци сретно наставили, тако да његов син доби иие: „Први Краљ Србски;” a у првој половини четрнајестог века Србија постаде силна царевина под царем Стеваном Душаном.

Србима беше урођена тежња, да сачувају своју независност

У Жичи би сазван синод и србско свештенство изабра нз своје собствене средине србског патријарха. — Србима беше урођена тежња, да сачувају своју независност у сукобу између источних и западних странки хришћанства, и они се политично одупираху првим, a црквенски другим. Ha томе основу беше утврђена србска независност…”

…у договору са народном скупштином издао законе,
на основу народних обичаја.

Међутим ваља признати, да je србска пропаст ускорена и тиме, што je у Србију уведена Византиска система владе наместо старинске народне самоуправе. To зло није престало ни под самим Душаном. Истина Душан je много учинио за сачување чистог србског духа. Тако je он у договору са народном скупштином издао законе, на основу народних обичаја. Он je завео и судове у народном духу, у којима судије нерешаваху случаје, већ само руковођаху пороту.

Душан учини велику погрешку

Ha несрећу, поред свег свог патриотизма, Душан учини велику погрешку у томе, што уведе у Србију оно, што се данас зове „владина децентрализација.” Србска царевина би подељена на дванајест војвода, од којих сваки имађаше једнаки део политичнс власти. Тиме се пробуди властољубиво грамзење у војводама и створи међу Србима ред племића у лицу војвода.

На коме je царство?”

По смрти Душановој — веле народне песме — војводе поведоше питање: „На коме je царство?” Наравво то питање није се могло решити без рата између војвода. Taj рат око власти направи двојаку провалу, једну међу самим војводама, a другу између војвода и народа. Услед тога Турци се силише у своме продирању у Србију. Да би учинио крај свима невољама домаћег рата, велики део србског народа саставља најпосле скупштину и проглашује Лазара Гребљановића, једног од најсилнијих војвода, за србског владаоца. Лазару испада за руком, да још једном уједини србски народ противу спољашњег непријатеља.

…договараху се тајно са Турцима

Међутим племићи, грамзиви за влашћу, договараху се тајно са Турцима, у надежди, да ће сe они дочепати власти, пошто Лазар падне. Поступак тих племића представља народно предање у делу издајства од стране Вука Бранковића као најпокваренијег војводе: као што се с друге стране храброст и пожртвовање србског народа огледа у јуначком делу Милоша Обилића, који се. одважи, те усред Турске војске распори цара Мурата и стаде му ногом за врат.

Турци беху уједињени сви под једним господаром

Накратко, но народном предању, Срби беху слабији од Турака зато, што србска снага би поцепана „владином децентрализациом,” докле Турци беху уједињени сви под једним господаром. С тога je, дакле, србска војска 1389. на Косову побеђена, и србска држава 1459. у турске пашалуке претворена.

…пa се повуче у Црну Гору

Турци беху кадри сурвати србску царевину, али не беше те силе, која би могла убити у Србина дух слободе. Да би сачували или обновили своју народну независност, Срби подношаху свеколике жртве. Тако, пошто пропаде србска царевина, цвет србски јунака одрече се свога домаћег огњишта и своје имовине, пa се повуче у Црну Гору, само да не буде под турским јармом.

…да сачувају народну независност

У историји света нема примера, да je икоји народ у једнаким околностима показао толико јунаштва, као Црногорци. Од четири века боре се они као прави мученици, да сачувају народну независност, не само противу несравњено већег броја Турака, већ и противу оскудости земље, на којој станују. Непрестана борба са јаким непријатељима није им оставила времена за проматрање и примање резултата европске цивилизације. Али они су сачували племенита својства свог народног карактера, пa у њима имају све основе за крепак политични живот. Поред свог начина самоуправе они су у миру онако независни на свом огњишту, као што у рату представљају подпуно сложну дружину под једним старешином.

…вазда су кадри разбити Турску војску

Они немају „дииломатских тајни,” али њихове пушке и јатагани од веће су користи за народну ствар, него обсзсвећена пepa извиканих „политичара”. Они нису још предузели „милитарске реформе,” али 5,000 Црногораца вазда су кадри разбити Турску војску од 30,000 војника (као што се то засведочнло славном битком у 1796).

…други део србеког народа пресели се у Аустрију

Накратко: докле јунаци србског народа, као што смо наноменули, нађоше своје прибежиште у недоетупиим висинама Црне Горе, други део србеког народа пресели се у Аустрију, тек да се избави од турског јарма. To сe догодило 1690., кад и цару Леополду грозаше опасност од Турака, те он обећа ујемчати вероисповедну слободу и народност оним Србима, који би се настанили у Аустрију. Више хиљада србеких Фамилија пређоше тада у Аустрију, где до данас сачуваше своју народност. У средини тог дела србског народа одпочета je србска књижевноет. — Истина антилиберална политика задала je мпого тешкх удараца политичном животу Срба у Аустрији, но опет се може рећи, да су ови у главноме сачували своју народну свест, тако да у обштем народном послу они заиста неће бити последњи.

Tpeћи и највећи део србског народа…

Tpeћи и највећи део србског народа остао je изложен свима грозама турског господарства. Но ни турско угњетавање кроз више векова, ни честе обмане од стране других сила, које излагаше Србе варварској освети Турчина после, сваке војне, у којој су се они yз те силе борили противу Турске, нити икоја друга зла могаху угушити у Србима јуначки дух.

…сабори

Србски манастири, усамљени у дубљини шуме и у грлу планина, сједињаваху у себи и вероисповедне н политичне олтаре. Сваки манастир има свог свеца, кога слави. Уочи тог свеца и на дан његов Срби се обично окупљају код манастира, и те скупштине зову се сабори. Оживотворени молитвом Срби на таким саборима певаху дела својих јуначких предака и договараху се, шта и како да се чини противу србског душманина.

Побратимство

Јуначке песме, певане јавно уз гусле, буђаху спомене прошлости, но не да се у њима нађе утеха, већ да се њима овековечи србска пословица: ,,На муци се познају јунаци.” Ha тај начин саборима беху створене дружине ајдука, на основу побратимства. — Побратимство je својствена установа србског народа. Te je свеза између Срба од разних Фамилија, утврђена завештањем, да ће се један за другог жртвовати, и освештана заклетвом ,,у име Бога и св. Јована,” да ће један другоме до гроба веран бити. Тако срођена лица зову се побратими. Дакле побратими, одушевљени свешћу, да имају право удружити се као ајдуци противу оних, који су њиховој браћи одузели свако хришћанско и човечанско право, постадоше мученици за народну ствар, и тaкo прави јунаци.

…кад независно раде и неспречно развијају своје силе

Заиста ништа није дивније од начина, како србски народ, гњечен и опустошаван кроз четири века, не само преживе своју несрећу, непоказавши ни знака малаксања. већ још беше собом кадар, да одржи победу у великој борби за ослобођење, коју поведе у почетку овог века. Но последице те борбе тим су важније, што су оне нов доказ у историји: да су Срби способни за велика дела, кад независно раде и неспречно развијају своје силе; a напротив да су у назадку, кад туђински упливи узму мах, или кад домаћа влада присвоји деспотску власт над њима.

…да се само у себе уздају

Kao што смо напред наговестили, Срби свагда беху предавани Турцима, кадгод се поведоше за којом силом, те joj помагаху у рату противу Турске. После таког искуства, Срби се одважише, да се само у себе уздају и владаху се тако у својој великој борби за ослобођење у почетку овог века.

…Apaмбаша

Турци тада имађаху у власти све вароши и градове, са оружницама и џебаном; a Срби живљаху у усамљеним селима, без сваких ратних припрема и средства; али Срби посташе победитељи, јер имађаху надежду — прво у Бoгa, па онда у себе саме. Ослобођени дакле од свију ненародних стихија, Срби саставише ајдучке чете, кoje једине могоше одољети збијеној (централисаној) сили Турака. Ha том путу србскн народ никако непрестаде припадати себи самом. Ајдучке чете беху у непрестаној свези са осталим народом. Свака та чета имађаше свог вођу, који се зваше Apaмбаша. Све те вође, арамбаше, састајаху се и договараху сложно, шта н како да се ради за народ. Па и ајдуци, у свакој засебној чети, саветоваху се као браћа, шта ће њиов арамбаша предлагати, кад се састане са осталим арамбашама.

…између народног мишљења и рада и задатка ајдука

С друге стране сваки ајдук имађаше своје јатаке, који посредовашс скоро непрекидну свезу између народног мишљења и рада и задатка ајдука. Једном речи, србски ајдуци беху прави чувари и браннтељи србеког народа. Тим путем Срби зa кратко време постигоше све користи победе, пa онда узеше на ум потребу редовне владе. Они тада нетражишс туђе системе, већ обновише свој старински начин самоуправе. Они саставише народну скупштину и поставише joj задатак, да она води бригу о народним стварима. Скупштина изабра Карађорђа, једног од најбољих арамбаша, a постави га за „верховног вожда” Срба, који се бораху за народну слободу; она суђаше завађеним војводама; она контролисаше државне трошкове и имађаше сву власт, која припада народу суверену. У том стању Срби извојеваше своје ослобођење у почетку овог века. Њихове славне победе над Турцима на Делиграду и на Мишару; њихово освојење Веограда, Шабца и Ужица, као и највећег дела данашње кнежевине Србије; покрет Бугарске, Старе Србијс и Босне; и најпосле сједињење са Црнои Гором, коју само један узак крај Босне раздваја од Србије: сва та дела починише Срби за време народне самоуправе.

…Русија беше једина

Ha несрећу. поводом агитације, коју зададе Европи Наполеон I., и услед његових пријатељских одношаја са Турском, Срби се нађоше принуђени тражити помоћ са стране. У то време Русија беше једина христијанска држава наклоњена Србима, и Срби се сасвим природно њој управише. Уколико je Русији требало ослабити Турску, она заиста подпомагаше Србе. Једно одељење војске би послано, да се придружи неустрашивим четама србским.

…да Срби недоспу до своје подпуне политичне независности

A у 1812. Русија уговори са Турском, приликом Букурешког мира, да се ујемча Србима независност унутрашње управе. Али Руска влада није учинила све, што je требало учинити за подпуно ослобођење Срба од турског јарма. Напротив употребљен je сав уплив, да Срби недоспу до своје подпуне политичне независности. Наравно ништа није могло боље пристати у такав посао, него установа ненародне владе у Србији.

…по упутствима руске владе

И заиста већ први србски посланици враћају се из Св. Петрограда са предлогом: да се „организира регуларно правителство.” По себи се разуме, да „правителство. организирано и регулирано” по упутствима руске владе, није могло бити ништа друго, већ олнгархија или деспотизам са бирократиом, све удешено тако, како ћe се отровати сав политични склоп Србије. Ha основу таких упутства, дакле, народна скупштина би најпосле занемарена под Карађорђем, и на место њено установљен Совјет сa дванајеет Совјетника (нa 12 нахија). Беше утврђено, да Совјет представља сву земљу, a сваки совјетник своју нахију, која ће ra изабрати.

…сукоб између љубимаца Карађорђевих и њихових супарника тако

Нo избор совјетника никако небеше слободан. У оно време тај избор зависаше пре свега од „верховног вожда ” који беше обште уважен. Пa онда и војводе имађаху велики уплив у споменутом избору. Услед тога избор совјетника предетављаше сукоб између љубимаца Карађорђевих и њихових супарника тако, да Совјет најпосле би састављен мешовито, нешто од првих, нешто од посљедњих. Такав Совјет беше права apeнa за борбу разних партија, и њиме се створи неслога н домаћи рат у Србији баш онда, кад je требало, да се у тој земљи сложном силом одупре спољашњем непријатељу.

…Карађорђе и покварени совјетници пребегоше у Аустрију

Није дакле никакво чудо, што усред таког унутрашњег раздора, подстицаног повереним руским агентима , као што беше г. Родофиникин. и пошто Русија остави Србију у 1812., малаксали јунак Карађорђе и покварени совјетници пребегоше у Аустрију, у 1813., a Турци успеше да обнове своју стару владу у Србији.

…Срби прогласише за народног вођу Милоша Обреновића

У 1815. Срби се опет дигоше противу Турака, који тада беху свирепији, него икад upe.*) Својом народном скупштином Срби прогласише за народног вођу Милоша Обреновића, најзнатнијег од војвода (који небеху одбегли из своје земље са Карађорђем). Докле сe народној скупштини признаваше њена власт, Срби беху победитељи на све стране, тако да садашња Србија би за кратко време очишћена од Турака. Taj брзи успех придаде одсудну важност народном вођи, те у 1817. он би изабран за наследног кнеза Србије — и тај избор би обновљен 1827. и признат хатишерифом од 1830.

дипломатија

Да je нова кнежевина наставила руководити покрет за обште ослобођење Срба, на место што се одала на дипломатију, заиста би данас боље стајала србска ствар. Али абсолутне силе успеше, да србско питање пренесу са бојног поља на „зелени стол.” Услед тога србска ствар би „урегулана” овим дипломатским актима:

1) Осмим чланком Букурешког уговора. у 1812.
2) Петим чланком Акјерманске конвенције, у 1826.
3) Шестим чланком Адријанопољског уговора, у 1829.
4) Хатишерифима Султановима, издатим овим редом:
а) У месецу Септемвру 1829.
б) У месецу Августу 1830.
в) У месецу Новембру 1833.
г) У месецу Декембру 1838.
д) У месецу Декембру 1853.
5) Седамнајестим, оеамнајестим, двадееет осмим и двадесет деветим чланком париског уговора од 30. марта, г. 1856.

Наравио, да тим актима није дато Србима ништа, што они неби оружаном руком задобили.

Споменутим актима признато je у главноме ово:

1) Србија je кнежевина, кoja плаћа данак Турцима, али има своју независну народну управу, као и подпуну слободу вероисповеди, законодавства, трговине и бродарства.

2) Србија остаје у оним међама, у којима су je Срби оружјем ослободили од Турака; a имено oнa обухвата триугал између Саве, Дунава, Тимока и Дрине, износећи око 1000 кв. миља.

3) Изузимајући Турске посаде у градовима, у Србији неможе становати ни један Турчин. Међутим то наређење остаде мртво слово нa артији.

4) Акјерманском конвенциом у 1826. стављени су Срби под протекторат једне велике европске силе (Русије); но пo париском уговору од 1856. замењен je тај протекторат заједничким протекторатом уговарајућих сила. —

Историја тог устава ваља да буде обшта позната, јер њоме се објашњавају све оне несреће, што je Србија препатила, одкако je постала кнежевина.

 

Leave a Reply