was successfully added to your cart.

Cart

(Павле Савић, СКЗ 1971.)

Године 1770. најзад је дозвољено штампање српских књига, а под Јосифом II ишчезла је с ви­дика непосредна опасност од унијаћења.
Више није било препреке за школовање младих српских интелек­туалаца на универзитетима у немачким земљама.

За стање духова карактеристичан је реферат који је 1782. године угледни и од аустријских власти цењени Тео­дор Јанковић Миријевски, генерални инспектор српских шко­ла у Аустрији, поднео цару Јосифу II о питању азбуке и језика за српске школе. Он се енергично ангажовао у одбрани ћирилице коју је један царев декрет покушао да ограничи на црквену употребу, а затим је објаснио разлику између трију језика, црквеног, грађанског и пучког. Ту је разлику илустровао напоредним примерима за сва три језика. Тако је познату библијску реченицу дао у ове три верзије:

а) црквени дијалекат: Блажени јесте, јегда поносјат Вам и изженут и рекут всјак зол глагол на ви лжуште мене ради.

б) грађански језик: Блажени јесте когда вас гонити и на вас хулу и вјсако зло мене ради ложно говорити буду.

в) пучки језик: Блажени сте ви, које буду мене ради гонили и на вас хулу и свако зло лажно говорили.

Миријевски је, наравно, предлагао грађански језик, који по својим особинама заузима средишњи положај. Само његово разликовање подсећа на „стилове”, високи, средњи и ниски, који су постојали у руском језику и о којима је неколико деценија раније писао Ломоносов.

Аустријске власти су усвојиле гледишта Миријевског и о ћирилици и о грађанском језику, као што их усвајала и српска интелигенција у Угарској и сама историјска еволуција.

На први поглед могло би изгледати да су се у славено­српском језику стекла многа преимућства. Његов лексички фонд био је збир лексике двају или трију језика, што би зна­чило да је његова изражајна моћ била сразмерна томе. Њему су стајале на располагању речи за појмове из српске грађанске и сеоске свакидашњице, али и разграната црквенословенска апстрактна лексика, столећима потхрањивана и разрађивана третирањем теолошких питања у ослонцу на систем значења одређен латинским и грчким вокабуларом, и уз то тадашњи руски речнички фонд, пун западноевропских позајмица за појмове модерне цивилизације и обогаћен већ конституисаном терминологијом администрације, друштвеног уређења и многих наука. Овако мешовит језик био је, разуме се, отворен и за друге утицаје. У њега су широко улазиле речи и обрти из немачког језика који су аустријски Срби имали свакодневно прилику да слушају, а који је у Аустрији био и престижни језик господарећег и уз то најкултурнијег и економски најјачег народа. Сам немачки језик је тада био препун француских позајмица; српскословенски је и њих у маси упијао, исто као и латинизме које је употребљавала аустријска администрација. Овакав језички конгломерат живео је у делима многих писаца, а поготову у публицистици. На страницама Славеносерпских вједомости које је од 1792. до 1794. издавао у Бечу Стефан Новаковић можемо од једног чланка до другог пратити језичку варијацију са стално променљивим односом између елемената који припадају разним изворним језицима.

Да би се ваљано савладао овакав језик, требало је добро знати, осим ерпскохрватског, још и црквенословенски и руски, а помало и не­мачки и латински. Ко да стигне то све да научи, и то још у оним временима која нису обиловала приручницима за учење језика? Ко се могао поуздати да ће, ако је сам изучио све што треба, његов читалац увек поседовати иста знања и све добро разумети? Нешто је требало учинити, и то брзо, да се језик растерети и среди, да се утврди шта у њега спада, а шта не. Али опет, критерија није било, као што није било ни људи који би јасно видели проблем ни ауторитета чија би се реч послушала. С оваквим пртљагом ушло се и у деветнаести век. Додуше, сад је већ било јасно да чист црквено­словенски, а поготову руски књижевни језик, нема будућно­сти код Срба. Уз то је грађанско друштво било све бројније, попуњавајући се из ширих народних слојева, број писмених је растао укидајући услове за постојање ексклузивног језика привилегисаних, а друштвена моћ цркве је лагано слабила. Сазревали су услови за наступање народног језика.

Leave a Reply