ИЗБОР КАРАЂОРЂА ЗА СТАРЕШИНУ,  “...БАШ ТАКОВИ САД И ТРЕБА”, (ВУКОВИ ЗАПИСИ)

Пошто се већ Срби одметну сад и треба и подобро се заваде с Турцима, онда се ове шумадинске четобаше стану разговарати и договарати између себе: „Ко ће сад бити старјешина? Ниједна кућа не може бити без старјешине, а камоли толики народ? Ваља да се зна кога ћемо питати и слушати". Млоги повичу да буде старјешина арамбаша Станоје Главаш (из наије смедеревске из села Селевца), јер је он готово највише почео, и досад највише Ту­рака побио, и ајдуци највише за њим иду и слушају га. На то Станоје одговори: „Добро, браћо! Ја сам ајдук, и мене ајдуци слушају, и слушаће ме; али сав народ нијесу ајдуци, пак ће људи сјутра рећи: куда ћемо ми за ајдуком? У ајдука нити има куће ни кућишта: сјутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и арају. Него ви поставите старјешину какога човека измећу вас, који је и досад био с на­родом; а ја ћу чинити што могу, као и досад". Онда стану преметати с једнога на другога, и сваки од кнезова и досадашњи поглавара стане отискивати од себе, изговарајући се како је који знао, док најпослије не навале сви на кнеза Теодосију из наије крагујевачке из села Орашца, те он, узевши на страну неколицину од кнезова, не покаже прави узрок зашто се сви одричу, говорећи: „Бог с вама, браћо! Како ћу ја, као кнез народни, бити старјешина ајдучки чета? Ако сјутра турска војска рупи у Србију, како ћу ја изићи пред Турке? Шта ли ћу им казати кад ме запитају: ко поби толике Турке (јер врана врани очију не вади) и попали турске куће и џамије? Ајдуке и ову момчад ми можемо ласно предати, али кад се ми назовемо поглавице ајдучке, нас не може предати нико. Него засад нека буде старјешина Карађорђије, који је код Турака и онако познат као ајдук; па ако турска војска одма стигне у Србију и Турци опет обладају, он с ајдуцима нека бјежи у шуму, а ми ћемо изићи пред Турке и бацићемо кривицу на њега и на остале ајдуке, пак ћемо ми послије њему ласно извадити бурунтију и предати га, као ајдука; ако ли се што друкчије окрене и ово се протегне, ми ћемо владати и заповиједати, народ је нама свакојако у рукама". Кад по­том сви навале наКарађорђија да он буде старјешина, и он се стане изговарати да не умије управљати народом, и да је зао и љут, па оће одма да убије, онда му кнез Теодосије рече: „Што ти не знаш, ми ћемо ти казати; а што велиш да си љут и зао, па оћеш одма да убијеш, баш такови сад и треба". И тако се Карађорђије прими старјешинства, и почевши одма господарски судити и заповиједати, и мјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по свој Србији.

ПОВИКА НА КАРАЂОРЂА ДА ЈЕ АЈДУК, И ДА АЈДУК ЗЕМЉОМ И НАРОДОМ НИТИ ЈЕ КАД УПРАВЉАО НИТИ МОЖЕ УПРАВЉАТИ.
(ВУКОВИ ЗАПИСИ)

Кад се ова буна овако срећно протегне и они виде да старјешинство доноси чест и славу и богатство, онда се сваки ста­не кајати што није он старјешина; и ђе који од ови већи наијски старјешина стане радити, ако не може над свима бити стајешина, барем у својој наији да му нико не заповиједа. Зато стану викати на Црнога Ђорђија да је он ајдук, и да ајдук земљом и народом нити је кад управљао нити може управљати. Α ни једноме од ови поглавица није тако било за невољу да се наочиглед сад одма мра­зи око тога с Црним Ђорђијем као кнезу Теодосији; јер он не само што је главно старјешинство од себе одбацио и Ђорђији наметнуо, него му Ђорђије мало помало и наију крагујевачку, у којој су из најприје обојица заповиједали, узме сву под своју власт. Зато се он у Пећанима (више Остружнице) свади с Ђорђијем, и потегне из пушке да га убије, но пушка га превари, а Ђорђије онда потегне те њега посред сриједе, говорећи: „Којекуде, по души те! Кад си ти знао боље од мене уређивати и заповиједати, зашто си мене нагонио да се овога посла примам?" А од остали наијски поглавица најстрашнији су били за Ђорђија Јанко Катић и Јаков Ненадовић: Јанко са својом памећу и с јунаштвом; Јаков пак (који није ни био на избору Ђорђију) с именом свога покојнога брата и с наијом ваљевском, која је између највећи у Србији, а уз то се још особито био понио и посилио што је прву џебану и прве топове из Њемачке добио и што је Шабац освојио. Ова су му двојица у свакој прилици показивали не само да он није већи од њи него да није ни као они, али, једно, не имајући нужде ни узрока да се онако изблиза свађају, као кнез Теодосије, а друго, бојећи се колико један другога толико сви Турака, остану на миру управљајући сваки својом наијом. А како гођ што су ове наијске поглавице викале на Ђорђија да је ајдук, тако су га и паше у Биограду држале само за арамбашу, и кад су се о миру и о другим народним пословима разговарали, нити су га звали нити им је он ишао, него су понајвише ишли кнезови и знатнији кметови. Али Гушанац, или што је у том био паметнији од паша, знајући да је онај највећи господар који власт и силу у рукама има, или што је виђео да Ђорђија тако презиру као и њега, највише се с њим договарао. Срби су, истина, ову буну почели само из очајанија. О срећнијему напретку нико није могао ни сањати, а камоли на јави ми­слити, него да се освете субашама и даијама, и, ако би како било могуће, да ји проћерају, пак да остану опет раја под владањем доброга царева везира, као што је било и под Аџи-Мустај пашом; али сад, острвивши се тако срећно на турску крв и намамивши на пљачку, и познавши сладост слободе, и прости је народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати раја турска. Да се сами од Турака отети не могу, то су знали сви,него намисле да моле какога ришћанског цара да ји тако помири с Турцима да плаћају осјеком, а сами између себе да владају и заповједају.

Leave a Reply