Рене Гаспар Ернест Тајандје француски научних и академик
(1817/1879)

«3а време пет стотина година ропства, црква је била та која је спречила да се угаси национални живот (Срба). Ни варварство отоманско, ни своја сопствена беда нису могли да утичу на њихову веру (да је мењају). На дну њихових незнања и празноверја, живела је увек једна света искра. Стара црква је посветила била старе краљеве, она је била готова да поздрави и нове династије (писац мисли на обновљену Србију). Без ових непобедљивих традиција, без ове вере и ове наде, два пастира, два чувара свиња, КараЂорђе и Милош могли би бити херојски четовође; они не би могли да покупе окрњке овог народа и оживе мртве».

Леополд фон Ранке
Немачки историк свога доба је писао с обзиром на XVIII век

«Ваљда је безпримерно, да и кнезови, испочетка ништа друго него најодличнији сељаци, имају традиционално право да од калуђера одреде настојатеље манастирске, били они архимандрити или игумани.

Зар не произлази из тога да она идеја националне цркве која се појавила под старим краљевима, бар у овим нижим круговина и даље постоји?”.

Изводи из дела: О књижевности и језику (I) Љубомира Стојановића

Из овог прегледа Вукова развијања и рада јасно се види да је Копитар створио Вука књижевником, и да није њега било, по свој вероватности Вук уопште не би ни био књижевник.

За исцрпно решење овог питања потребно би било потпуно исцрпети грађу из бечких архива, али и ово што је досад познато, довољно је да о томе можемо с поузданошћу свој суд донети.

Горе je такође било говора и о словенском патриотизму Копитареву, и не може бити никакве сумње да је био искрен словенски патриот, и да je радио свим силама на подизању културног ста­ња заосталих Словена.

“Ви у најмању руку треба да постанете велики везир, кад сами нећете да будете Стефан“. — Ово је врло карактеристично да се види како је Копитар и од Вука брижљиво крио своје политичке жеље и намере.

Али његов аустријски патриотизам није био и немачки. Он је желео и веровао да је могуће да се створи словенска Аустрија, у којој би било погодаба за све словенске народе да се културно и национално развијају, да претеку Русе, и да они буду представници словенске културе.

Јамачно неискрено, већ само да би побудио аустријску владу да то помаже; на једном месту вели да ће се културним подизањем народа на рођеним jезицима најбоље постићи жеља Јосифа II за германизацијом, јер пробуђена жеља за вишим образовањем нагнаће Грке, Словене и Влахе да уче немачки језик.

Зато су Срби од самог почетка Копитарева рада привукли на себе његову нарочиту пажњу, и гледао је како да их ослободи тог духовног и политичког утицаја, и створи од њих аустријске патриоте.

Треба психолошке сметње уклонити психолошким средствима, љубављу за љубав.

Треба, по његову мишљењу, просветити и културно подићи српски народ, тако да буде виши од Руса; треба у њему развити самопоуздање и веру у себе сама, па неће више тежити Русима. А то се, како је он мислио, може постићи подизањем народног језика на ступањ књижевног, и оснивањем школа на народном језику.

Вук је, вели, с њим написао Речник говорног језика да га утврди у књижевности, и у исто доба да реформисаним правописом припреми језичко јединство католичких и православних Срба.

Калуђери су га зато гонили (Копитара), јер је то било против њихових сталешких ин­тереса. Вук је један оплемењени Доситије, кога је он храбрио да напише Граматику и да у народним песмама покаже народни говор.

„Калуђери нису пропустили да Вука опомињу да се мене чува, …“

Неко је понудио на откуп неколико јужнословенских рукописа који су из неког светогорског манастира јамачно покрадени. То је дато на оцену Копитару. Он не само што их је оценио и проценио, него је уз то приложио и опширан ре­ферат због чега би се ваљало постарати да се што више таких рукописа прикупи у Дворску библиотеку, и како би то ваљало урадити.

Треба у православних Словена пробудити жељу да свој црквени језик поврате, и с њим своју духовну независност.

Све треба радити смотрено, да се не би побу­дила сумња.

Он је био уверен у преимућство католичке цркве, и нарочито му је импоновала уосталом као и свакоме њена организација.

Он није могао замислити да ће некад Словени моћи образовати самосталну државу и бити слободни.

Сви су они тражили до последњег момента да обезбеде своје национално развијање „у оквиру Аустроугарске монархије”.

Али док су овако његове политичке фантазије потпуно пропале, остао је његов позитиван рад, и његово ћe се име са захвалношћу помињати у српском народу докле се год буде помињало и Вуково.

(Живот и рад Бука Караџића, Београд, 1924)

(Павле Савић, СКЗ 1971.)

Године 1770. најзад је дозвољено штампање српских књига, а под Јосифом II ишчезла је с ви­дика непосредна опасност од унијаћења.
Више није било препреке за школовање младих српских интелек­туалаца на универзитетима у немачким земљама.

За стање духова карактеристичан је реферат који је 1782. године угледни и од аустријских власти цењени Тео­дор Јанковић Миријевски, генерални инспектор српских шко­ла у Аустрији, поднео цару Јосифу II о питању азбуке и језика за српске школе. Он се енергично ангажовао у одбрани ћирилице коју је један царев декрет покушао да ограничи на црквену употребу, а затим је објаснио разлику између трију језика, црквеног, грађанског и пучког. Ту је разлику илустровао напоредним примерима за сва три језика. Тако је познату библијску реченицу дао у ове три верзије:

а) црквени дијалекат: Блажени јесте, јегда поносјат Вам и изженут и рекут всјак зол глагол на ви лжуште мене ради.

б) грађански језик: Блажени јесте когда вас гонити и на вас хулу и вјсако зло мене ради ложно говорити буду.

в) пучки језик: Блажени сте ви, које буду мене ради гонили и на вас хулу и свако зло лажно говорили.

Миријевски је, наравно, предлагао грађански језик, који по својим особинама заузима средишњи положај. Само његово разликовање подсећа на „стилове”, високи, средњи и ниски, који су постојали у руском језику и о којима је неколико деценија раније писао Ломоносов.

Аустријске власти су усвојиле гледишта Миријевског и о ћирилици и о грађанском језику, као што их усвајала и српска интелигенција у Угарској и сама историјска еволуција.

На први поглед могло би изгледати да су се у славено­српском језику стекла многа преимућства. Његов лексички фонд био је збир лексике двају или трију језика, што би зна­чило да је његова изражајна моћ била сразмерна томе. Њему су стајале на располагању речи за појмове из српске грађанске и сеоске свакидашњице, али и разграната црквенословенска апстрактна лексика, столећима потхрањивана и разрађивана третирањем теолошких питања у ослонцу на систем значења одређен латинским и грчким вокабуларом, и уз то тадашњи руски речнички фонд, пун западноевропских позајмица за појмове модерне цивилизације и обогаћен већ конституисаном терминологијом администрације, друштвеног уређења и многих наука. Овако мешовит језик био је, разуме се, отворен и за друге утицаје. У њега су широко улазиле речи и обрти из немачког језика који су аустријски Срби имали свакодневно прилику да слушају, а који је у Аустрији био и престижни језик господарећег и уз то најкултурнијег и економски најјачег народа. Сам немачки језик је тада био препун француских позајмица; српскословенски је и њих у маси упијао, исто као и латинизме које је употребљавала аустријска администрација. Овакав језички конгломерат живео је у делима многих писаца, а поготову у публицистици. На страницама Славеносерпских вједомости које је од 1792. до 1794. издавао у Бечу Стефан Новаковић можемо од једног чланка до другог пратити језичку варијацију са стално променљивим односом између елемената који припадају разним изворним језицима.

Да би се ваљано савладао овакав језик, требало је добро знати, осим ерпскохрватског, још и црквенословенски и руски, а помало и не­мачки и латински. Ко да стигне то све да научи, и то још у оним временима која нису обиловала приручницима за учење језика? Ко се могао поуздати да ће, ако је сам изучио све што треба, његов читалац увек поседовати иста знања и све добро разумети? Нешто је требало учинити, и то брзо, да се језик растерети и среди, да се утврди шта у њега спада, а шта не. Али опет, критерија није било, као што није било ни људи који би јасно видели проблем ни ауторитета чија би се реч послушала. С оваквим пртљагом ушло се и у деветнаести век. Додуше, сад је већ било јасно да чист црквено­словенски, а поготову руски књижевни језик, нема будућно­сти код Срба. Уз то је грађанско друштво било све бројније, попуњавајући се из ширих народних слојева, број писмених је растао укидајући услове за постојање ексклузивног језика привилегисаних, а друштвена моћ цркве је лагано слабила. Сазревали су услови за наступање народног језика.