Литургија

поезије и светости

Господо, озбиљан посматрач света, ма с које стране приступио материјалним или духовним стварностима, мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама. To је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. Нема сумње, правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише; или тачније: од природе духа.
Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свој емпириски живот, човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, тојест без свога природног путовође. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине.

ЧУДОТВОРАЦ

(св. Јустин Ћелијски)
Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија, у којој се на необјашњиви начин чулни утисци прерађују у мисли.
Човек? — Тај човек је најчудеснија и најсавршенија радионица, у којој се непрекидно врши тајанствено преливање видљивог у невидљиво и невидљивог у видљиво, као и преливање природног у натприродно и натприродног у природно. Јер ми људи природним називамо оно што је видљиво и опипљиво, а натприродним оно што је невидљиво и неопипљиво. Загледајте човека: у видљивом и опипљивом телу живи невидљива и неопипљива душа; зар није он у исто време и природно и натприродно биће?

Штавише, оно што је природно у њему живи оним што је натприродно у њему: тело живи душом. Када човек мисли мисао, шта се дешава с њим? — Прекорачује границе природног и ступа у сферу натприродног; и свим бићем осећа да то што је у њему невидљиво и натприродно и јесте наша најнепосреднија стварност, наша најнесумњивија емпирија, наша прва датост. У самој ствари, ми помоћу онога што је натприродно у нашој природи долазимо у додир са природним и сазнајемо оно што називамо видљивом природом. Ми људи, ми смо прво натприродна па онда природна бића, јер је у нас натприродно — срце природног, срж природног, суштина природног.

Св. ПОРФИРИЈЕ
Грчки  ТЕСЛА

Кад нас Бог обдари благодатним даром смирења, тада све видимо и све осећамо; тада Бога доживљавамо на очевидан начин. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. 

Свети Порфирије је рођен  1906. године у селу Свети Јован у Грчкој, у сиромашној, али побожној земљорадничкој породици. Од оца је научио много о вери.

Са 12 година, се укрцао на брод, у намери да тајно оде на Свету Гору. На броду је упознао два светогорска старца, који су га повели у своју испосницу св. Георгија у Кавсокаливији, поставши његови духовници и старатељи. Иако су били строги у духовним захтевима, дечак их је бескрајно заволео. Са великом радошћу је обављао послушања, а они су га учили молитвама и духовном животу уопште. Примио је монашки чин и име Никита. Вољом Божијом, био је сведок Божанске благодати која је сишла на преподобног атонског Старца Димаса, после чега је трчао, раширених руку и, у усхићењу, узвикивао: “Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!”.  Све је ово битно утицало на његов развој и стицање чудесних дарова прозорљивости. Проналазио је подземне изворе вода, изворишта нафте, закопана археолошка налазишта, исцељивао молитвом, речима, погледом и додиром. Видео је истовремено прошлост, садашњост и будућност. Све је то чинио силом Духа Светога и љубављу према Христу и људима.

Код њега су често по савете везане за њихову струку долазили лекари. научници, професори. Причао је са простим светом и са академицима, на било коју тему, иако је имао само два разреда основне школе. али је проницао у тајне човека и света, због чега су и најумнији и најобразованији тражили његове савете и помоћ.

Упокојио се 2. децембра 1991. године и сахрањен у Кавсокаливији, на Светој Гори. Године 2013, 27. новембра, Свети Синод Цариградске патријаршије донео је одлуку о канонизацији Старца Порфирија. а за дан када га прослављамо одређен је 2. децембар.

НИКОЛА ТЕСЛА
Српски ЛИТУРГОС

Мој мозак је само приматељ.
У свемиру се налази језгра из које ми добијамо знање, снагу и надахнуће. Још нисам успео продрети у тајне ове језгре, али знам да она постоји.

Дан када знаност крене проучавати, не физичке феномене, направиће, већи напредак у десет година, него у свим пређашњим вековима свога постојања.

Ја осећам много више, но и што могу да кажем. Стога вас молим да јачину мојих осећања не мерите по слабости мојих речи.
Инстинкт је нешто што надмашује знање. Пре него што сам направим скицу на папиру, цела идеја је разрађена ментално. У мојем уму мењам конструкцију, радим побољшања, па чак и покрећем уређај.

Не жалим што су други покрали моје идеје, али жалим што немају своје.
Колико људи ме је звало фантазером, ругајући се мојим идејама, наш заблудели кратковидни свијет.

Практични успех идеје, без обзира на инхерентне могућности, завистан је о ставу савременика.

Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној Цркви Св. Петра и Павла у Смиљану. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, и по једном и по другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7]

Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.

Г. НИКОЛАЈ ХАЏИНИКОЛАУ
Митрополит Месогеје и Лавриотике

У Атини је дипломирао физику, на Харварду магистрирао астрофизику, а на Институту за технологију у Бостону магистирирао механички инжењеринг, докторирао биомедицинску технологију на Харвардском медицинском факултету, магистар богословља постао на Грчком богословском факултету у Бостону, а степен доктора теологије стекао на  Богословском факултету у Солуну.

У Америци је био запослен у НАСИ, као консултант за свемирску медицинску технологију, а истовремено радио у више болница где изналази нове методе за лечење коронарних болести. Потом оставља све и одлази на Свету Гору, где се после двогодишњег искушеничког стажа, замонашио у манастиру Симонопетри. За митрополита Мeсогеје и Лaвриотике изабран је 2004. Године.

ФОРУМ

Не дајте да вас знање заведе
(Тесла Марконију)

Истинска вера и истинска наука, омеђавајући области својих компентенција, никада не могу да буду у узајамној противречности. Ако се таква противречност и јави то онда значи да је вера издала своја начела и постала лаж-наука. Вера и наука су у самој својој суштини нераздвојне… Што човек дубље и темељније проучава науке и сазнаје границе нихове компентенције, то он више стиче философске и богословске културе. И што човек више продубљује своју веру, то више изчезавају противречности имећу вере и знања, Хришћанства и науке. Вера даје одговоре на најузвишенија и најсложенија питања људског духа, на која је наука потпуно немоћна да одговори. Што човек има дубљу веру то се у њему све више разбуктава жеља за знањем, али наравно не јаловим знањем, већ знањем истинским, које се назива  духовна (пре)мудрост.
Печат Христов и жиг звери, 435
(в. Стр.29, 106)

Само се површним знањем јављају лажни сукоби између вере и знања, између религије и науке. С дубљим познавањем ствари, ови сукоби нестају без трага… Широко научно и филозофско образовање не само да не омета веру у Бога него је чини лакшом, јер је сав арсенал аутентичних достигнућа научно-философске мисли природни апологетски материјал за религијску веру. Штавише, истинско знање често има методску прилику да открије искривљавања у вери и да обелодани празноверја, било религијска или научно-философска.
(Иван М. Андрејев, 46)

Наука ме је привела Богу.
Иван М. Андрејев у:
(Светитељи Руских катакомби,
Романов, Бања Лука 2012, 34)

МУЧНИ ЧАСОВИ ЧОВЕЧАНСТВА

Шта нам се ово дешава!? Може ли нам прича из Библије о Каину и Авељу помоћи, да макар наслутимо, шта нам се, заиста, све ово дешава, у свету и, одкуд оволике разлике и неслоге међу људима. Откуд ова подела на небеско и на земаљско царство, толико кобна за човечанство. Па чак и по питањима небеског,  не можемо да се сложимо. С једне стране добронамерност, а с друге злонамерност. Шта нам то недостаје, па нас чини тако узнемиреним, и дилеме нам ствара. Зашто то прикривамо.  Зар свети Порфирије и Никола Тесла, са даровима које су поседовали, нису нас никад навели да се запитамо, зашто и ми у нама  ове особине немамо и колико би нам оне могле бити од помоћи да избегнемо све ове неспоразуме! Можда ова прича о Каину и Авељу може да нам помогне. Каин нам сведочи, да су таленти са којима се сви рађамо, трајно присутне у свима нама! Зашто нам се временом губе. Каин у својој дилеми  разапет између небеског  и земаљског, ипак убија, свога  брата Авеља, избацује га из приче као богоугодника, а човечанство лишава његовог потомства. Он без и мало стида пред Господом, предајући се страстима, до  апсолутног атеизма, нам наговештава, шта је све човек спреман да учини у оваквом стању. Па ипак, после извршеног братоубиства, Каин је поново у дијалогу са Богом али и незадовољан због Његовог неизбежног присуства. Док стид Адамов, од Господа, производи у њему последичну љубав према свету, ову  особину, боголики Адам, ипак не успева  да одржи код свога сина Каина. Острашћен, Каин се подаје оваквом стању и не види више никаквих препрека. За разлику од обожене слободе Адамове, Каинова, обезбожена слобода,  сада постаје опасност, и разлог настајања, моралних друштвених  норми, као једина спасоносна решења за све могуће ненормалности. Овако прикљештен између нагона и морала, Каин, ипак, изналази начине за остварење својих намера, па уместо да тежи ка својим природним небеским висинама, он се спушта у дубине подземног пакла, и повлачи за собом, све што је у себи унизио, мислећи ритуално, да се најзад  оградио, и од Бога, и од људи.  Као злодух,  Каин сада своје паклене намере, у тајности реализује, маскирајући их лажном бригом и љубављу, не схватајући да су му за потиљком, од њега неодвојиви, и Господ, и Авељ, онемогућен својом занетошћу да их региструје. Ипак, савест га неминовно тишти и ствара у њему немире и  неиздрживе слутње, доводећи га до  самоубилачког лудила. Да би опстао, пошто је сам себи ампутирао ове важне животне особине, он се сад, овако сакат, подпомаже и дичи присвојеним технолошким достигнућима, од којих постаје зависан и која на крају постају, његова лична ортопедска помагала. Па ипак! И у оваквом Каину, живи су и неуништиви дарови Божји, као његова природна и најефикаснија комуникациона мрежа па и једина нада за  спасење овог нашег света, од зарђале уображане технологије. Св. Порфирије и Тесла нису били доктори наука, а знали су шта раде. А да ли је Митрополит Месогеје Г. НИКОЛАЈ ХАЏИНИКОЛАУ, после бројних доктората и успешне каријере у НАСИ, оставивши све ово и отишавши на Свету Гору, где се и замонашио, знао шта ради. А можда није знао шта ради ни Иларион (Растко Лупуловић) садашњи игуман манастира Драганац, кад је као успешни дипломирани глумац и музичар, напустио све, сишао са сцене и замонашио се у Дечанима. Ми као народ имали смо и Св. Јустина Поповића и Николаја Велимировића а и нашег вољеног патријарха Павла. Да ли је од свих Њих, нешто остало у нама и, да можда на крају, и ми не припадамо онима који су обећањима и под претњом учествовали у срамној тортури разапињања добронамерног Господа Исуса Христа а ослобађању разбојника. Па ко су нам вође… и ко су им саветници!?

ИНОК