Професор Влајко Влаховић рођен је 1908 г. у Речинама код Колашина. Гимназију је учио у Колашину а богословију на Цетињу. Па као што многи његови земљаци жуде за вишим од вишега до највишега, тако и Влаховић: незадовољан само гимназијом пошао је у богословију, па незадовољан и самом богословијом пошао је на богословски факултет београдског Универзитета, на коме је са успехом дипломирао 1933 г. Одмах је био постављен за наставника богословије у Битољу, да после пет година буде премештен у богословију цетињску, где је доживео кобну 1941 годину, крај државне независности и почетак незапамћеног страдања српског народа. Преживевши све ужасе под влашћу апокалиптичког «коња риђега», он се обрео у туђини када је народ пао под власт «коња блиједога» (Откровење 6, 4 и 8.), где и сада дели патње и надања српског народа у избеглиштву.

Још као студент Влаховић се почео бавити књижевним послом. Писао је по листовима црквеним и световним, и био је први уредник омладинског богословског часописа «Светосавље», који је много допринео, да се ерпски тип хришћанства назове тим именом — Светосавље.

Рођен у селу, Влаховић је остао веран селу, није издао село, није се «погосподио», као многи који из школе изнесу само усијану главу и охлађено срце. Највеће штеточине народне! Следујући учењу својих ужих и славних земљака, Његоша, Миљанова и Љубише, он се поклонио народу, идући вазда са народом или позади народа, никад испред народа. Схватио је, да ниигга теже у свету није до ићи исиред српског сељачког народа без моћног народног рефлектора позади што осветљава пут вођи. Отуда је Влаховићу прешло у племениту страст, да тежи једном вишем школовању од универзитетског, највишем. Живот народни за њега је храм највише науке; из тога храма он не излази, него све марљивије испитује његове тајне скривнице. To испитивање народног живота назива се у свету етнологијом или фолклором. Нека се назове како се хоће, ми само можемо рећи, да је преимућство Влаховића над многим световним етнографима у томе што је он богослов, те као такав може много дубље да прониче у духовни и морални смисао народних схватања и обичаја. Влаховић не пише много, као што и не говори много, али пише зрело. Ово дело ο српској породици и задрузи најошиирније му је, до сада. Породицу српску он претставља у ствари као храм Господњи, где влада страх од Бога, стид од људи и понос због чојства и витештва предака. Чојство и витештво — не само на сабљи него и уздржљивости језика (у Црној Гори није се знало за псовку и срамотну реч), у крајњој самодисциплини, у разложитости и одмерености сваког поступка, у скрушеној побожности, у поштовању човека, у великој милости чак и према животињама и дрвећу. Да је писац хтео, могао је без мало све споменуте народне радње, обичаје и владање потврдити речима из Светога Писма. Боље би било да је то учинио. Видело би се јаче, колико је српски народ осветосављен у свом породичном животу.

Оваква породица била је непомични камен темељац друштвеног и државног живота кроз столећа. Она је надживела и векове царовања и векове робовања. Све још живе генерације српске, до најновије, познавале су овакву породицу. Али дошло је зло време «да с’ преврне» све и «да друга настане судија». Α та злокобна «друга судија» ударила је оштром секиром у корен животног организма народног, у породицу. «Коњ блиједи, са коњаником коме је име смрт» претурио је српски дом, потабао огњиште, погасио славску свећу, раздвојио и разјурио чељад на све стране, својом пеном замаглио небо, својим бесом учинио, да се на српској земљи престало мислити зло ο Турцима. Али и томе ће доћи крај, када ће опет «друга настати судија».

Α кад томе дође крај, и кад се на рушевинама почне зидати, породица he опет морати бити камен темељац свега друштвеног живота. Да, породица српска као освештани храм Господњи. Ако се и не поврати стари српски породични живот у свима својим детаљима, како је описан у овој књизи, он ће се несумњиво повратити и утврдити у свемy оном што је битно и неопходно, у духу и истини старе српске породице, на којој је почивао благослов Божји.

Епископ Николај

у Њујорку 1954

Породица као основна ћелија друштва и народа.
Задруга као збир породица.
Однос домаћина и чељади. Муж и жена.
Браћа и сестре. Мајка удовица.
Положај слуге у српској кући.

Од вајкада, код свих народа, породици је даван велики значај. И религиозни проповедници, и државници, и филозофи тежили су, да за породични живот донесу што боље прописе и да тај живот доведу у склад са својом науком. Сви су се у једноме слагали: да је породица основ друштва. Ако се у њој појаве знаци супротни дотадашњим друштвеним прописима, онда се ти исти знаци јављају и у већим друштвеним заједницама, јер не може се говорити ο здрављу једног тела, ако су његове основне ћелије болесне, и обратно: преко оздрављења породице, подизало се и друштво, јер је породица основна ћелија друштва. Зато готово сви покрети, не само верски, него и политички и културни, теже да се у породици сачува високи морал. Изузетак чине анархистичкобезбожнички покрети, којима је циљ да унрппте све друштвене прописе и верске заповести. Разуме се, кад власт добију, они не запостављају породицу, него јој натурају свој «морал» и своје окове, противне Богу и људској савести.

Нема сумње, да опасност једноме народу и његово пропадање показују се првенствено преко кварења и распадања породице. To нам показују историје многих народа. Знаци пропасти старога Рима јавили су се прво у породици. Ο томе дају обимно материјала стари писци. Но траг римског разврата сачувао се и у откопаним рушевинама старога града Помпеје. Чудновато је, да се баш на зидовима кућа и улица сачувао траг неморала, док нема ничега што би говорило ο моралном тадашњем животу. Наш песник Љ. Ненадовић кад је 1851 године посетио развалине Помпеје, запазио је тамо неморалне слике и цртеже које евак тамо уочи. И он при опису избегава да ο томе говори. «Нећу говорити, каже он, ο свим изрезаним знаменима и ο гдекојим на собном дувару сликама, јер има их и таквих ο којима не може се писати, и по којима можемо закључити, да у она стара времена није се морал бројао међу отличне особине». — Мудри и истински борци за очување или поновно оживљавање у друштву моралних вредности увек су полазили од породице. Јер док се тамо не поставе или већ не постоје ствари како ваља, не може се говорити ни ο високој црквености, ни ο честитој породици, ни ο здравој школи, нити ο моралном народу уопште.

Хришћанство је дало породици врло велики значај, далеко већи него сви други ванхришћански правци. Оно је породицу осветило својом светошћу. Кроз вршење две обавезне свете тајне, крштење и венчање, као и кроз неколико других богослужбених чинова, породица је добила печат светости и дарове Божје благодати. Свако раслабљивање породице и нестајање из ње оних основа на којима је она почивала, значило је истовремено и верско слабљење, а онда и пад моралног живота. Зато је погрешно при оцењивању једнога народа и његовог духовног стања, да се првенствено не погледа у особине његове породице. Породица се више него школа, и него држава и друштво, јавља као чинилац припреме човека за живот у свим правцима, и што се у њој научило, тешко се одучава.

Узроци несрећама које су задесиле српски народ у новије време траже се на све стране; осуђује се овај и онај;али мало је њих који се питају, да ли је код нас био породични живот на оној висини где је стајао вековима. Да ли су у њему чуване особине сваке честитости, правде, љубави, врлине, чистоће, послушности, поверења, јунаштва, разборитости, реда, дарежљивости, побожности. Α све те особине потребне су за опстанак и напредак једнога народа. Мало се осврће на породицу и онда када се говори ο нашој будућности. Радије се дају програми ο другим гранама живота, политици, економији, индустрији и др. као да су они важнији; а како ће живети породица, то мало кога интересује. Но и када некога интересује, онда само са циљем, не да одржи старе основе породичног живота, него да их разруши; да ослаби у породици вечне законе и донесе што већу распојасаност (тежња да се укине црквени брак, да се ослаби послушност деце према родитољима, да се избаце стари обичаји).

Најновије прилике у које је бачен српски народ страшно су пореметиле породични живот. У отаџбини поремећаји су настали под диктаторским упливом комунистичкобезбожничке власти. Она све чини да уништи стару породицу, да од н трага не остане. Но нису задовољавајуће много ни појаве код исељеног и избегличког Српства. И ту би се имало много исправљати и поправљати. Но да би се могло успешно радити, потребно је знати како је живела, радила и развијала се српска породица; да се преко тога сазнања још више учврсти онај који је до сада тако живео, а онај који је то био заборавио, да се научи и поново на пут поврати.

***

Кад се Србин на своме путовању удаљи рд своје отаџбине, он многе ствари види код других различне, друкчије него у његовој земљи. Има појава које га зачуђавају, које му се и допадају, а има и оних које презире и које никако не може оправдати и са њима се сложити. Таква је и туђа породица и њен живот. И данданас чућете исељеног нашег човека, да пре свега осуђује страну породицу, јер му се никако не свиђа туђе породично уређење и како су ту породични односи постављени. Ето, дакле, разлога да се може говорити ο српској породици као ο нарочитој установи, са јасно наглашеним и особитим одликама.

Српски породични живот одликује велико наглашавање крвне везе. Јединство крви се сматра као света ствар. Крв се разгранава далеко и повезује далеке сроднике. У неким српским крајевима, као у Црној Гори и Боки Которској, одржала су се братства и племена као крвни рођаци, повезани преко заједничког претка. Сви су они браћа међу собом, иако их некада од претка удаљују векови. Народна пословица: «Не може све једна мајка родити» показује да се братство узима у обзир и у даљем сротству. Разуме се, да ту није могло бити ни речи ο женидби и удадби између рођака. Те везе као да су, што се брака тиче, удаљавале људе једне од других. По једном народном правилу у којему се даје првенство братству над пријатељством — везом путем брака, каже се: «Више волим да те зовем брате, него пријатељу». To је помогло да се код Срба одрже задруге са великим бројем чланова који себе сви сматрају припадницима једне породице, па и онда кад не живе у породичној заједници. Поред сродничких веза, они поседују заједничка власнгаптва као шуме, планине, пасишта, риболове и др. Затим они су у невољи као и у радости један на другога упућени.

Утврђено је да ни један европски језик не обилује тако богатством сродничких назива као српски језик; To је још један доказ, колико се код Срба цени сродство, јер сви ти називи показују породичну нежност. Сваки је сродник или мио («мој мио бабајко», «ој Милоше мио побратиме«) или драг («драга моја остарела мајко»).

Један познати облик српске породице је задруга. To је једна проширена породица са великим бројем чељади, некада до стотину. Чланови задруге потичу од једног заједничког претка и отуда између њих је развијен осећај породичног живота. Задруга поседује велику имовину, има довољну радну снагу, истиче се no угледу у читавом крају, a у времену борби за одржавање, задруга се јављала као јачи бедем отпорности против насртаја туђинаца. Инокосној породици то није било могуће, не у тој мери. Живот у задрузи је лакши и безбрижнији. Поједини чланови задруге уживали су већи углед од оних који су долазили из инокосце куће.

На челу задруге стоји домаћин. To је један старији, паметнији и искуснији човек. Њега бирају одраслији задругари, негде за доживотно, а негде на одређено време. Он има неограничену власт у задрузи. Сви се њему морају покоравати и њега слушати, а он је дужан мудро управљати. Од његовог мудрог управљања зависи срећа и напредак задруге. Непослушну и неуредну чељад домаћин кажњава. Било је случајева, да је задруга некога свога члана, који је својим делима срамоту нанео задрузи, и на смрт осуђивала. Домаћин је и главни васпитач задруге. Он све надгледа и пази, и распоређује шта ће ко радити. Поред њега одређује се и једна жена — домаћица и она руководи и управља женама у задрузи. У задрузи постоји потпуна равноправност. Нико не сме имати неку засебну имовину, осим жена које су приликом удаје за задругаре донеле собом имовину из родитељских кућа. Ο одећи стара се домаћин и гледа да сви једнако буду обучени. Домаћин ужива велико поштовање у задрузи. Њему ујутру прилазе сви редом и љубе га у руку; тако исто кад се враћају са посла или с пута. За време обеда, домаћин седи у прочељном месту. Он благосиља трпезу, пије прву чашу. Уочи празника он стоји на молитви први и гласно изговара молитве. Некада задругом управља «кућевни савет», а и иначе се домаћин споразумева са појединим члановима задруге у многим стварима, јер «здоговор кућу гради». Српска задруга нашла је место у нашој приповедачкој књижевности и описана са свим њеним лепим особинама, особито код Лазе Лазаревића и Јанка Веселиновића. Њу је описао у својим приповедачким делима и хрватски приповедач Динко Шимуновић, задржавши се специјално на задругама у Далматинском Загорју.

И у породици као и у задрузи постоји домаћин. Он се не поставља него је својим положајем, као отац породице, одређен. Од угледа куће зависи и његов углед у друштву. Сви млађи у кући су дужни слушати га и не само њега него и све старије. Тај однос послушности према старијима је свуда и у свако доба истицан и сматран као знак Божјег благослова.

Поред односа домаћина и остале чељади, постоји и однос између појединих чланова породице. Ту свако има свој одређени положај. Децау породици чине једну малу заједницу и ο њима се особито брине мајка. Она док су мала као да се домаћина не тичу; он има важнијих послова. Деца, па ни одрасла, не седају за софру са старијима, нарочито не ако су гости у кући. Деца се иначе рачунају као Божји благослов и срећа, a кућа у којој нема колевке мрцином. Нарочито место у породици заузимају стара чељад — дед и баба. Њима се даје првенство и указује од свих поштовање и послушност. Но ако су старци изнемогли, онда се изузимају из учествовања у управљању и раду. Ο њима се брине као ο немоћнима, не престајући никада слушати њихове савете. Дед и баба се највише занимају причањем и казивањем предања својим унуцима. И као да је то вековима била њихова главна дужност у српској породици. Нема сумње да су они били најважнији домаћи учитељи у оно време када је кућа била дужна дати детету сва потребна знања. Они су били и морални учитељи и практични показивачи. Деца се развијају у игри између себе и са другом децом из околине. Свака домаћинска породица гледала је, да се њена деца истичу по добру, учтивости и ваљаности; затим по лепом понашању према свакоме, по послушности и раду. Српска породица је кроз дуги низ година и векова створила читава правила по којима је своју децу васпитала. Педагог Јован Миодраговић је скупио и објавио та правила у књизи «Педагогија код Срба». У овој књизи се налази много материјала ο томе како су Срби подизали и васпитавали свој пород.

Верност у породици се првенствено односи на мужа и жену. У српским народним песмама жена се назива обично љуба и скоро увек се додаје уз овај назив верна. Жена назива свога мужа господар а некада и војно. Није то знак неког ропског положаја, него зато што се човек — муж јавља као старешина и заштитник породице. Брачна веза се сматра као велика светиња и муж и жена су дужни ову светињу високо пошховати. Удата жен назива се још и «жена под венцем». Овим хоће да се нагласи значај брачне везе и јачина брачних моралних обавеза. Раније у многим српским крајевима муж и жена због стида нису се звали по имену, него само «он» и «она». Строго су подељени кућевни послови на мушке и женске. За време обеда некога у кући, жене остављају своје преслице, исто тако ако се пева уз гусле. У управљању кућом и одржавању реда и чистоће брине се жена, па се отуда и каже: «Кућа не стоји на земљи него на жени».

Из народних песама као и из свакидашњег живота зна се, да је код Срба особито јако развијено осећање сродства између браће и сестара. Нико се не може волети колико брат, нико никога тако страшно не жали, колико сестра свога брата ако овај погине или умре. Према безбратницама се има сажаљење јаче него према самораницама. По српском народном предању кукавице су сестре Лазареве и оне су проклете да вечно кукају, јер се никако нису хтеле умирити и престати са жаљењем брата. У много песама и прича народних говори се ο великој жалости за братом. У песми «Највећа је жалост за братом», прича се како млада Ђурђевица броји јунаке који се извозе на морску обалу. Међу њима није запазила три своја добра: свога господара, ручнога девера и рођенога брата. Од жалости је за господарем косу одрезала, за девером лице нагрдила, а за братом очи извадила.

«Косу реже, коса опет расте, Лице грди, а лице израста, Али очи не могу израсти, Нити срце за братом рођеним».

По доста примера дало би се закључити, да се у српској породици јавља мајка као васпитни чинилац. Велика улога мајке у животу човечанства није пренебрегнута у српском народу; напротив, тамо је мајци дато најлепше место и истакнут њен значај више него ма где у свету. Мало је који народ дао тако лепе и узвишене личности мајке као што су мајка Јевросима, мајка Југовића, мајка Јанковић Стојана, царица Милица и многе друге. Синови — јунаци и витезови српски више су у животу везани с мајком, него са оцем. Није такав само Марко Краљевић који за цело време својих јуначких дела стоји под упливом и надзором своје мајке; такви су и многи други јунаци. У нашем народу постоји уверење, да је само мајка та која зна правилно упутити свога сина и научити га како треба да се у извесним приликама понаша. Она тачно процењује, не корисност, него моралну вредност. Може отац бити велики, али никад он неће сину бити морални саветник као мајка. Доста пута је мајка против воље свога мужа опремала малолетног сина на војску или на неко опасно место, где би његово неприсуство значило истовремено и његово омаловажење. Само мајка је у стању, да пошаље сина да говори истину, па макар своју изгубио главу. Тако је српски народ запамтио мајку и тако је опевао. Јунак се радо позива на савет своје мајке. У једној песми из Црне Горе некакав Живко Сенић овако прича у хајдучкој дружини, обраћајући се своме буљубаши:

«Буљубашо, Томановић Вуче! Ја нијесам но један у мајке, Рекла ми је мајка на кретању: Хајде с Богом, синко Сенић Живко! Нема мати но тебе једнога, Кад ми с пута донио срамоту, Остала ти мајка кукавица».

У безбројним случајевима српска деца су остајала сирочад, јер су очеви гинули у сталним ратовима, устанцима и уништавањима, па су онда мајке преузимале целокупну бригу над својом децом, руководећи се тежњом, да њихова деца буду најбоља по карактеру. Мајка се цени и поштује више од икога осим Бога. Мајчина љубав према деци је нашла такође једно лепо место у народним умотворинама. Она се јавља и као хранитељка која храни своју децу «на преслици и десници руци». Потребно је напоменути, да се у народу више приповеда ο мајци као храниоцу и одгајитељу деце него ο оцу.

Однос у породици између доведених невеста и сродника мужевљевих, заснива се на братству τι сестринству. Јетрве су сестре («јетрвице по Богу сестрице»). Снахе и заове, поред ових назива, називају се међусобно сестрама. Снахе девере ословљавају са: брато, брале, брацо а ови њих селе. Свекрва и снаха стоје у односу мајке и кћерке, a свекар и снаха у односу оца и кћерке. — Звање старијега по имену се избегава и изван породице. Сваки старији човек се ословљава са: дедо, чико, чичо, стрико, а старија жена са: баба или стрина.

Преступи према својим рођацима нарочито се кажњавају од Бога. Безброј таквих примера је опричано и опевано. Можда је отуда и дошло постављање оног народног правила «Са својим једи и пиј, али немој имати никаквога посла». Овде се мисли на такозване пословне везе, где човек не може иступати као према ономе који му је далеко. Кадгод се говори ο нрпослушности према родитељима или ο нечовечном поступку према њима онда се наводи много примера у којима се виде страшне последице таквога става. У доста случајева су нападнуте зле маћехе и њихов рђав однос према пасторчадима.

Кад се говори ο породичној заједници, потребно је приказати и положај слуге у српској породици и његов однос према домаћину. Полазећи са становишта, да је богатство дар Божји и да човек само својом снагом не би могао ништа постићи, наш народ је гледао да ништа не учини што би било у опреци са моралним законом. Отуда у народу хришћански став према сиротињи и убогима; отуда један правичан и братски став према ономе, коме j’e судбина доделила да служи другога.

У правим домаћинским кућама, слу ганај амник је у многоме изједначен са домаћим чељадима. Ако је он старији човек, млађи га слушају и поштују, називајући га неким милим именима. Он често ужива извесне почасти; после домаћина њему се даје чаша, он седи за трпезом на угледном месту; без слуге се не почиње обед, а ако је он заузет неким мањим послом, на њега се чека. За време свечаности или неких изванредних породичних догађаја, и њему се купује какав дар. У домаћим свечаностима слуга учествује заједно са породицом. Прави домаћин, кадгод хоће да причини неку радост својој деци, никада не заборави своје младе слуге. Онамо где слуга више година ради код једнога газде, он стиче и извесна права: пита се и располаже имовином у доста случајева. Није ретко да се домаћин ο свим важнијим кућевним пословима споразумева са слугом, као и да му дозволи да се пита у неким стварима, нарочито онима где он највише ради. Народ се пријатно сећа оних домаћина који су на саборе и народне зборове долазили са својим слугама као другови. Ако је слуга друге вере, онда се строго пази да се поштују његови обичаји и да се не учини ништа што би га могло у његовој вери увредити. Слуга је код свога газде могао имати своју имовину, нарочито стоку, која се тамо чувала и расплођавала до краја његовог служења. Као похвално сматрало се ако је газда удао своју најамницу и ако је гледао да помогне своме слуги да до имања дође. Нису ретки најамници који су од свога господара добили један део земљгапта и тамо се окућили. Дан када је слуга завршио своје служење, домаћин је оглашавао као празник породице. На заједнички ручак је позивао своје пријатеље и рођаке. Ту су вршени међусобни благослови измрђу слуге и домаћина. Први је благосиљао слугу, да му све срећно буде што је код њега заслужио, да и он стече имовину и буде богат и угледан човек, а други је благосиљао домаћина, да му имовина на којој је он радио буде срећна и да он увек буде углед другима.

У народу је свак гледао да се не огреши ο најамничку зараду. Такво схватање долази отуда, што се сматра да је ипак тешко бити слуга и да велика невоља тера човека да другога служи, па је стога проклета свака пара коју би неко од најма закинуо. С друге стране, народ је увидео да су они «које су била туђа врата», како се то каже, када су стекли имовину ваљано је чували и до богатства долазили* Мисли се да ниједна зарада није срећнија, него зарада стечена у служењу.

Као што је домаћин полагао поверење у слугу, тако је и слуга гледао да својим радом и искреНошћу то поверење задобије и рдржи. Прави слуга био је искрен, радан и одан кући у којој је служио. Он се старао да своју зараду правилно заслужи. Да се у нашем народу развије овакав однос између слуге и господара, разлог је што се вредност човекова није мерила по богатству, већ много више по човечности. И сиромах може бити човек и некада бољи од богаташа. Сиротиња је могла натерати човека да дође у положај да служи богатога, горега од себе. Једна црногорска прича каже, како је некакав Куч служио Ђурашковића, па једнога дана узео гусле и запевао да га домаћин чује:

«Дворбу двори бољи у горега, Дрекаловић у Ђурашковића».

Однос слуге и господара, какав је у нашем народу постојао, опеван је и у народним песмама. И тамо је положај слуге постављен на једну идеалну основу. Слуга се редовно назива «чедо драго», «ваистина слуга», «слуга Голубан», «верна слуга». Нарочито је дакле наглашена верност слуге. Свакако је отуда дошао назив «ваистина», што значи истинити слуга. Назив слуга употребљавају владари за своје војводе и главаре («Слуго моја Тодоре везире»), а сами себе потписивали на повељама: «слуга Христа Бога».

Породица се назива и кућа. У неким српским крајевима под појмом кућа,разуме се читаво братство састављено од неколико породица. Чланови једнога таквога угледнога братства називају се кућевићи. Са тим се наглашава њихова морална и јуначка вредност, за разлику од оних неваљалих којима се даје назив некућевићи или никоговићи. У ужем смислу је дакле кућа оно што кућна врата затварају. Кућа као зграда се сматра светом. Многобројни су примери, где се гледа да се кућа не опогани, обесвети. Поједини људи избегавају у кући рећи ружну реч. Особито се пази ако су у кући деца и жене. Избегавају се и страшне речи као ђаво, зло и др. Ако се изговоре, додаје се: «Анђели Божји са овом кућом били», «Нека опрости Бог и ова колевка» (ако се у кући налази дете у колевци). Строго се пази да се у кући не учини какво недело, јер у тој кући не би ваљало даље становати. У народу постоје приче, да се због грехова домаћих чељади, кућа напуштала и у њу се тешко хтео ко уселити. У кКумовој клетви» приповетци Јанка Веселиновића, прича се, како сељаци, због недела домаћина према своме куму, овако закључују: «Ова кућа беше проклета, и из ње се требало иселити». Кућа се отрује неправедном течевином, безакоњем, тврдичлуком, блудом, убиством, ако се у кући пролије људска крв.

У кући се особито поштује огњиште. Оно симболизује кућу. Раније се кућа називала и дим, a ређе огањ и оџак (отуда оџаковић значи исто што и кућевић). У домаћинским кућама пази се строго да на огњишту непрекидно постоји ватра и да се никада не гаси. Дужност је домаћице да сваке ноћи запреће ватру, да би се одржала до ујутру. Приликом великих породичних несрећа, гаси се ватра на огњишту. Где не остане мушкога порода, каже се, да се «кућа угасила». Реч угаса значи исто што и погибија. Некада се наглашава заједничко огњиште као знак сродничке повезаности. «Грејали се на једном огњишту» или «расли око једног огњишта», каже се кад хоће да се особита сродност покаже, јер могу бити и крвни сродници, али ако су они одвојено расли, то је ипак даље, него кад су расли у једној кући. — Осим огњишта у великом поштовању је кућње слеме и кућни кров. Слеме претставља јачину породице. Рећи за некога да има јако слеме, значи исто што и казати да је породица која под тим слеменом живи здрава, богата и снажна. Кад је народ протеривао из своје средине велике преступнике и грешнике, онда је био обичај, да се по решен>у народног суда, сломи слеме на преступниковој кући. To је био знак да се више у тој кући не може становати, јер је она делима њенога власника оскрнављена. Прагом се често означава кућа као и огњиштем. Свак је дужан туђи праг поштовати. Према невољнику који на праг дође поступа се најчовечније. Чак се убицама, који су долазили и клекнули или легли на праг рођака човека кога су убили, праштало убиство. Ко је прешао кућни праг, сматрао се заштићен од домаћина, и домаће чељади све док се у њиховој кући налази.

Кад се у једној кући чељад намноже, или се појаве неки други разлози, онда се породица дели. Ти други разлози су нетрпељивост између појединих чланова породице, нарочито између јетрва или између снахе и свекрве. Утврђено је, да су жене више узрочници деобе, него људи. На деобу се позову сродници и угледни људи, али не толико да они врше деобу; него као на један важан кућевни догађај. Иако се деоба не цени, ипак је српски народ сматра као потребу. При деоби постоје разни правни обичаји. Негде например најстарији син на деоби добија родитељску кућу, а млађи морају за себе нове подизати. Негде родитељска кућа припада најмлађему. Најстарији брат добија још поред дела и старешинство. Незгодно се гледа, ако се две већ подељене породице, реше да се поново помешају. У том случају се употребљава пословица: «Хлеб кад се једанпут преломи, не може се поново саставити, да буде као што је био».

Српство и Православље нераздвојно.
Побожност као основ свих врлина у српској породици.
Породичне молитве, постови, заветовања.

Хришћанство није код свих народа нашло једнаку примену. Једни народи су хришћанство усвојили целим својим бићем и љубављу, старали се да по њему живе и делају. Ови народи су дали велике хероје вере: светитеље, мученике, проповеднике, подвижнике, — а народ као целина добио је особити лик богоносног народа. Овакви народи као да су били предодређени за хришћанство, за његову науку и етику. Друкчије је хришћанство примила друга трупа народа. Код њих се тешко могло одвојити од старих паганских схватања. Хришћанство је код њих без примене или је тумачено на пагански начин. Постоје многобројни хришћански народи, али може се рећи^ једни на друге верски не личе. Има се понекад утисак као да постоје неколико еванђеља, односно неколико хришћанских наука и етика. He треба далеко ићи, довољно је навести супротности које је српски народ уочио између њега и Латина, по којима је чак закључивао често да су му no моралном схватању и Турци ближи него Латини.

Мало је који народ хришћанство тако свеобухватно освојило, као што је српски народ. Није никакво чудо што Срби и почињу своју историју са примањем хришћанства. Цео предхришћански период губи се и отпада као да није постојао. Истина и други словенски народи почињу своје битисање и постају познати свету од времена примања хришћанства, али се нигде вера Христова није тако чврсто сродила с душом народном и постала темељ целокупном народном животу као што је то случај код Срба. Важно је нагласити, да је баш православно хришћанство одговарало српском карактеру, или боље речено, српски народ је у православљу нашао свој животни пут. To је разлог да код Срба није могла наћи уточиште ни једна јерес и што су Срби успели да се одрже на вратима тако рећи Рима, његовог насртања и његове пропаганде. Као нигде, код Срба су црква и народ исти појмови. Нема примера да се некада у прошлости свештенство издвајало од народа, онако како је то био случај код многих других народа. Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисториско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.

За чудо је, да се хришћанство у свој својој чистоћи, одржало код Срба у времену када је народ био бачен у једно тешко петвековно ропство, руковођен у вери неуким свештенством, чија се мисија састојала у придржавању и одржавању вере, али не и у објашњавању догматском. Зато у новије време није потребно ништа било исправљати и поправљати у оној вери која је у народу сачувана. Истина у српском народу постојале су празноверице, али ништа у већем обиму него су постојале код такозваних културних европских народа. Векови су прошли док се европски запад ослободио веровања у вештице и престао са њиховим сиаљивањем. До 1783 године, када је спаљена последња вештица у Немачкој, платило је животом на стотине хиљада жена и девојака и то кроз грозна уморства, под сумњом да су биле вештице. Такве празноверице са ужасним последицама мимоишле су српски народ. Он није познао никакву инквизицију нити многе свирепости које су западњаци опробали и на својој и на туђој кожи, и то баш под руководством својих цркава

Српски народ обилује обичајима од којих су неки из далеке прошлости, можда из пре примања хришћанства. Али свим тим обичајима дато је хришћанско обележје. Као што је он крштен, тако су му и ти обичаји крштени. Они се друкчије и нису могли одржати, него само на тај начин, да се освете кроз хришћанско богослужење или временски вежу са појавом хришћанства (ложење бадњака, сировог дрвета доводи се у везу са рођењем Исуса Христа када су пастири са таквим дрвима ватру ложили). Обичај крвне освете код једнога дела српског народа једини је обичај у несагласности са хришћанством. Улога цркве у сузбијању овога обичаја је велика. To нам потврђује заузимање цркве да до умира између закрвљених дође, што се постиже преко обавезног кумства и учествовањем свештеника у акту мирења. Један Француз из почетка прошлога века каже за умир крвне освете у Црној Гори, да на дан измирења цео дан звоне звона на цркви; пред поворкама миротвораца иде свештеник a народне судије, који крвнике умирују, цео тај дан посте.

У одржавању, чувању и унапређењу вере, поред Божје благодати, црква има у своме раду помагаче све праве хришћане. Њој нарочито помаже у јачању вере и морала код верних, π ο ρ ο д и ц а. Хришћанство је одувек породицу сматрало као малу цркву, где се прославља Бог. Због тога је оно тежило да породични живот стави под своје руководство. Кад тога руководства није било, или када је оно слабило, осећале су се кобне последице. — Мало је где породица одиграла тако важну улогу у верском животу као савезник и сарадник цркве, него што је то случај у српском народу. И не само да је породица била сарадник, него је у тешким временима, онда када црква није била у могућности да делује колико треба, сама предузимала и водила верски рад, онако како је запамтила од своје цркве. Тих је доба било више и често са дугим трајањем^ Кад су после тога попови и калуђери поново наступили могли су се само радовати затеченим стањем: вера је сачувана, побожност одгајивана а дела људска прилагођивана еваифелској науци. У тим временима, као и под јачим надзором цркве, српски народ је тежио да се његова породица развија и упућује у вери. Оне породице које су то занемаривале, биле су презрене и запостављене од народне заједнице.

•Најлепша особина једне српске породице је побожност, јер је она основ за друге врлине и узоран морални живот. He само домаћин, него свако чељаде из тих кућа ужива велики углед и поверење у народу. За њих се зна, да су милостиви, иегигогги, правдољубиви; да неће туђе присвојити. Због тога чланови тих породица узимају се као судије у решавању народних распри, као сведоци на чију се реч може ослонити и којима се може веровати. За њих се тачно зна да неће ни себи ни своме «макнути душом». Побожне куће народ држи за срећне и воли да с њима ступи у пријатељске везе. Девојка из таквих кућа доноси срећу дому у који се уда. Радије ће Србин купити једну ствар, нарочито домаћу животињу из таквих кућа, па макар и гора била, него из других које нису оличене у побожности. Народ зна да побожне куће све што имају с правдом је стечено. Од кривог течења он се чува јер зна, да му оно, ма на који, начин му у кућу дошло, доноси несрећу, поред тога што се само не може одржати. Отуда народна пословица: «Пропада као крива тековина». Велика је то ствар, кад се за нечије имање каже, да би се њим ваљало причестити. To значи, да је породица толико праведна, да се у течењу имовине чувала свега чим би могла, да употребимо народни израз, отровати или само натрунити своје имање.

У своме богатом искуству, српски народ је сазнао, да се без помоћи Божје не може ништа добро урадити; да оно «ΠΙτο је право и Богу је драго», да «Бог је спор али достижан», «Бог не плаћа сваке суботе», «Кога Бог милује, онога и кара», «Тешко ономе, са кога Бог дигне руке» итд. Безбројне своје изреке ο Богу и вери својој народ је створио на основу искуства и многобројних примера. У томе се народ разликује од оних који прво доносе закључке, па онда покушавају да их у дело епроведу. Народ, напротив, никада не одреди правило, пре него што види, да се оно може одредити и искуством потврдити. Поред својих доживљаја у области вере, српски народ је верно чувао учење своје цркве, слушао своје свештенике и друге побожне људе и по свему томе се руководио у своме породичном животу.

Прва знања ο вери дете добија у породици. Оно се научи како се треба прекрстити и објасни му се значај крста. Каже му се да у најтежим приликама крст спасава, нарочито против ђавола. Народни изрази: «Бежи као враг од крста»и«Увија се као ђаво под крстом», показују да је народ правилно упућен у велику моћ крста. Многе српске куће приликом стављања крова, мећу два крста на два краја слемена и ови крстови служе као заштитни знаци дома. На Чисти понедељак,4 обичај је у неким крајевима, да се пере и чисти цела кућа и све ствари, особито посуђе. Тада се од цеђа наслика крст на вратима. To је знак да је породица започела пост. Дете се упућује да се увек сети крста у тешким часовима. За време грмљавине док се крсти, изговарају се речи: «Свет Господ Бог наш!» Сваки Србин одрастао у побожним кућама, држи се обавезно правила да се прекрсти пре спавања. На то се деца од малена навикавају и уче шта ће све у молитви изговарати. Гледа се нарочито, да се деца науче да изговарају Молитву Господњу. Ујутру се такође моле Богу, одмах тек се умију. Држи се за грешно молити се неумивен. У једној народној песми читамо:

«А у Никца добар адет бјеше,

Прије зоре рани у Изворце,

Умије се и Богу се моли». Такође је обавезно мољење пре и после јела. У угледнијим домаћинским кућама, домаћин или најстарији члан породице благосиља трпезу и тек онда почиње обед. Хлеб пре него што ће се пререзати или преломити, прекрсти се. Иначе постоји велико поштовање према хлебу. Њим се понекада и куну («Тако ми хлеба») и пазе да се не гази и да се не баца. Србин неће јести хлеба пре него се прекрсти, па било то кући, на путу, у војсци, у гостионици. На онога који то не обичава, гледа се са сажаљењем и презрењем. Једанпут, каже једна народна прича, дође у једну гостионицу неки сељак, поручи ручак, прекрсти се и поче обједовати. За једним С1*олом поред њега седели су четири младића, па кад видеше да се овај прекрсти почеше се смејати. Онда ће један од њих: «Да ли се у твоме крају сви крсте пре јела?» — «Не, они у кошари и у обору никад се не прекрсте», одговори сељак. Младићи посрамљени одмах напустише гостионицу.

Богу се обавезно моли на почетку и на завршетку свакога посла. Пре него треба предузети неки рад, увек се каже: «Ако Бог да.» Са тим изразом се пита путник на путу, да би се истакло, да без Божје помоћи путовање се не може предузети и добро свршити… Све је у Божјој руци и зависи од Његове помоћи, па зато Србин кад прича да намерава нешто предузети, додаје речи «Бога молећи» («Почео сам Бога молећи да зидам кућу»).

Најкраће молитве које Срби употребљавају су: «Помози Боже и света Богородице», «Помози Боже мени грешноме», «Помози Боже и свети Јоване» (или помене некога другог светитеља или своју Крсну славу)! Поред ових српски народ је створио сам много молитава које изговара када се Богу моли. Све те молитве су потиуно у духу православног црквеног учења и створене под утицајем цркве. У њима се обраћа Богу, Богородици и светитељима за помоћ;моли им се да опросте наше грехове, да се сете нас и онда кад ми њих заборавимо. Често се обраћа за помоћ светој Тројици (Помози света Тројице, свакоме брату на своме занату, а нама на овоме сабрању. Кад ми Тебе заборавили, Ти нас не заборавила, но нам увек на помоћи била»). Затим се моли Евангелистима («Помозите света четири Евангелиста који држите небо и земљу на четири стране, помозите и придржите и нас грешне на земљи»). Ређе се чује молитва Петозарним Мученицима «који се муче, да нас науче, од зла избаве, с браћом саставе. Да накг сваки састанак буде срећан, као Христу и Јовану на реци Јордану». Од светитеља Срби у молитвама највише помињу светога Николу «Пугаика»и моле му се да поможе свакоме путнику, светоме Ђорђу «коме се радује и птица у гори», светомеАрханђелу «Шестокрилноме».

Скоро све српске покрајине имају у својој средини храмове где почивају мошти српских светитеља. Ови светитељи и храмови су у великом поштовању и њима се најчешће обраћа у молитвама и то сваки крај светитељу који почива у њиховој средини. У Црној Гори, Херцеговини, Боки и Санџаку обраћа се светом Василију Острошкоме и светом Петру Цетињском, у Јужној Србији светоме Науму, у Србији светоме Симеуну Мироточивоме, светоме Стевану Првовенчаноме и светоме Стевану Дечанскоме, у Војводини светоме Лазару Косовскоме. у Београду светој Петки. Откада је на Далматинском Косову подигнута црква Лазарица, тамошњи Срби се много моле светоме Лазару Косовскоме. И светитељи којима је храм посвећен су у великом поштовању у месту где се храм налази. Српски светитељ коме се у свим крајевима српским обраћа са једнаким поштовањем је свети Сава. У многим домаћим молитвама помиње се име светога Саве. У молитвама Србима светитељима изражава се блискост и породично осећање. Србрш се њима обраћа као рођацима који су својим богоугодним животом заслужили да буду близу Божјег престола. Црногорци се обраћају светоме Василију као што би се обратили своме владару. Неки Бјелопавлић је, немајући трошка да пође у Америку, дошао у манастир Острог и замолио светога Василија, да му позајми педесет талира, па ће му их вратити кад у Америку пређе. Онда приђе ћивоту и одброји од приложеног новца, који је тамо лежао, жељену суму, помоли се светитељу, да му буде помоћник на путу и пође. Ствар је објаснио тек кад је послао новац из Америке. Љ. Ненадовић у својим «Писмима ο Црногорцима» прича, како је један

Црногорац за време једне турске навале, саветовао светога Василија, да дозволи да га понесу, иначе му се може десити да га Турци спале као што су спалили светога Саву.

Своју народну заједницу Срби схватају као једну целину светитеља, владара, јунака и других великих људи сједињених са простим народом. To је једна велика породица где јаки штите слабије а ови њих поштују као што деца поштују своје родитеље. Отуда је Србин у своме верском животу слободан и весео. Код њега нема претеране скрушености; он не врши верске дужности ни као друштвене обавезе. Он зна да је Бог милостив и да му може помоћи. Свестан је истина својих грехова али је свестан да му се грехови могу опростити кроз поправку и покајање.

Велики број српеких народних здравица које се држе приликом породичних свечаности, нису ништа друго, него молитве. Важно је напоменути да се у њима као и у молитвама изражава молење за друге — за црквене и народне главаре и за цео народ. Није сувишно навести овде једну такву молитву онако како ју је Вук забележио:

«У здравље црковно. Да ни Господ Бог поможе нашега духовника (како му буде име), који ни је јутрос појао летурђију, који је јутрос, и који је до јутрос, и који ће по јутрос, и ко му је помагао! Да ни Господ Бог поможе духовнике и од осталијех домовах, који поју по миру ришћанскоме! Да ни Господ Бог поможе четири патријаре василинске, и да Господ Бог намјести петога у Пећ! Да ни Господ Бог поможе нашега владику (поименце, који буде)! Да ни Господ Бог поможе четрдесет митрополитах од закона ришћанскога, којизи моле Бога за нас грешне, и да ни њихове молитве ваљају на пријестол Господњи. Да ни Господ Бог поможе архимандрите, игумне, проигумне, протосинђеле, калуђере, попове, протопопе и свакога црковнога чоека, који моле Бога за нас грешне! Да ни њихове молитве ваљају пред Судијом праведнијем! И да ни Господ Бог поможе и старце (тј. свјетске поглавице) који сједе спрема господе црковне, старце и младиће и мале дјетиће!»

Поред редовног посећивања које се негде слабије а негде чешће врши, постоје нарочите црквенесветковине,«а којима цела породица или већина чељади присуствује. Припрема се данима врши, јер свака породица воли, да се у што лепшем оделу крд цркве поЈави. Многи имају одело које само облаче кад иду у цркву и називају га стога црквеним оделом. На велике црквене саборе домаћини се сматрају обавезним повести са собом своје слуге. Тога дана се радије остави да чува кућу и домаће животиње неко од домаћих чељади, He­ro да се слуги ускрати полазак на сабор. Има чељади да из великог поштовања према светињи, иду по неколико дана боси до неке српске богомоље или до храма где неки светитељ почива. Кад тамо приспеју обиђу храм три пута, па се онда обују и у цркву уђу. Велика вера у моћ исцелења као и многобројна чудеса, која су се догађала код ћивота појединих светитеља, чине те народ тамо тражи помоћ од разних болести. Скоро код свих српских храмова постоје чудотворне воде. На тим водама се болесници умивају, у њима се купају, од њих пију а закрштену воду носе кући. Поред свете воде, радо се из тих светих места носи тамјан, да се њиме уочи празника окади кућа. У великом поштовању у народу су и erapa манастиришта или црквишта, — где је некада био храм па од непријатеља разрушен. Многа таква места народ посећује у одређене дане у години.

Раширен верски обичај код Срба је заветов а њ е. У народу су познате две врсте заветован>а: Једни се заветују светој Богородици или некоме светитаљу, да ће вршити извесне вереке дужности из чисто верских побуда. Други доживе нешто необично једнога дана, и онда виде који је светитељ тога дана и њему се заветују. Није редак случај, да се заветује светитељу, на чији је дан заветовани неку страшну несрећу доживео. У том случају се држи да је то лице или неко његов, учинио какав преступ у вези са тим даном или празником. Несрећа се сматра за опомену. Највише се заветују појединци, па породице, села, братства и племена. Дела заветовања су: дани поста онолико колико заветовани одреди или колико му наложи црква, чињење добрих дела, — особито дела милосрђа, одређено посећивање цркава, подизање цркава. Заветовани се увек обраћа у молитви светитељу коме се заветовао. Поред славе и прислужбине, српске породице редовно држе и заветине и негде се на дан заветине примају гости. У том случају се породица завет<овала да he тај дан провести у празновању, онако како празнује велике празнике.

Уопште празновање појединих празника игра велику улогу у верском живрту српске породице. Уочи сваког већег празника настаје у кући свечано расположење. Празновање почиње од заласка сунца или од црквеног звона за вечерње богослужење. Тада се оставља посао и почиње светковање. Праве домаћинске куће се држе строго, да у светац ништа не раде на своме имању. Све што се уради y светац сматра се проклето. Само у великој нужди и невољи изговарајући речи: «Бог ће опростити» прилази се некоме послу. И онда се то чини са великим страхом јер су убеђени да чине преступ. И оно што се уради, не ради се са пажњом и не гледа се, да се добро уради. Кад сељак прича да је неки посао радио у светац, он напомиње, да га је вршио «са страхом Бога молећи». У молитви коју приносе пре почетка рада у светац, обраћају се Богу и светитељу за опроштење, и наглашавају да то не чине од воље «него од љуте невоље». Тада се гледа да се не ради цео дан, него само један део дана. Ако се меси хлеб у светац не ваља да од тога хлеба остане за други дан. У народу се причају многобројне приче и наводе примери ο несрећама које су задешавале оне, што су у светац радили. Код Срба је јако наглашено светковање Недеље. Њу народ назива светлом и царицом («И свијетла Неђеља Царица»). На рад у светац гони сам ђаво. Једна народна прича каже, како су се срели два ђавола, па један запита другога колики му је син, а овај одговори: «Мали је још, тек што је научио да хришћанско дете наговори, да у недељу узме бритву и с њом ради». У разним крајевима српским има нарочитих празника, везаних само за тај крај и они се, како народ каже, «од страха светкују». На те дане се нешто необично догодило у тим крајевима и отада остало, да их народ светкује и води строго рачуна да тада не ради. Познати су случајеви да и Муслимани светкују неке православне светитеље. У Санџаку например Муслимани не раде на светог Прокопија. Некакав је Муелиман рекао: «Влашки Прокопа, децу нам покопа». Муслимани и католици из Херцеговине и Арбаније посећују ћивот светога Василија Острошкога и носе тамо велике поклоне. To исто раде муслимани из Арбаније и околних места за манастир светога Наума.

У празничне дане постоји сасвим друкчији однос између чељади у породици. Целог дана се свако чељаде чува да не учини што рђаво, да се не изговори ружна реч — псовка, лаж или да се ко не прокуне. Увек је на ум светитељ дана и за најмањи преступ тражи се опроштење («Да опрости Бог и данашњи светитељ» или «данашн>и дан»). Кућа се за сваки празник припрема, на тај начин што се чисти унутра и споља и доводи све у ред. Домаћа чељад обуку оно што најлепше имају. Уочи празника, пре вечере домаћин позове сву чељад на молитву. Он прво упали свећу, окади кућу, па онда стане, окренут истоку, где је постављена икона и почне да говори гласно молитве, док остала чељад понављају за њим у себи исте речи или сами изговарају своје молитве, оне које знају. И за ову молитву гледа се, да чељад буду мало лепше обучена, него што су била претходнога раднога дана. За празник се спрема боље јело W свака породица се стара да и на тај начин обележи изузетност празника. Друкчије се празничног дана предусрета гост и већа му се пажња указује и то не само ономе госту коме се надају, него и госту намернику.

У крајевима где је био мали број писмених људа или их, изузимајући свештенике, није ни било, сам је народ, односно појединци, знао када који празник пада. Тих зналаца било је у свакоме селу и они су знали прорачунати напавдет кад пада Ускрс и други празници. Они су служили као нека врста живога календара у своме месту и уживали су код народа углед као побожни и богобојажљиви људи. Свака је породица, тежећи да се не огреши према празнику или посту, питала ове људе, или жене, за обавештења. Прота Матеја прича у својим «Мемоарима», како су жене сматрале срећном његову мајку, кад је он научио да чита и пише, да јој сада има ко казивати кад пада који празник, да се не огреши.

Као што је српски народ испуњавао све верске дужности, онако како га је црква учила, тако је извршавао и дане поста. У народу је пост једна од првих верских обавеза. На појединца или на породицу где се није држао пост, гледало се са презрењем. У народу се каже за онога, што се омрсио уз посте, да се ο τ ρ ο в a ο. Такав је обавезно био оличен и у другим неваљалствима. A већ овај преступ је довољан да човек изгуби углед у друштву и да се на њега као на правога човека не може рачунати. Таквима се није признавала веза са црквом и вером. Како су се домаћинске куће истицале у одржавању поста, а мрсиле најчешће циганске и несојске куће, није се било тешко према таквима са ругом и потсмехом односити. Из српске ратне прошлости зна се, да су Срби и у време рата одржавали дане поста и требала је велика невоља да их натера да забораве на обавезе поста. И онда није чудно, што ни глад ни немаштина, па чак ни болест, није могла натерати да неко «прегреши», «омагањи» пост. Милован Видаковић дао је опис једнога збега од Турака. Ту он наводи страшну глад која је преко зиме међу избеглицама завладала, да су морали ресу са лесака јести. Али најтеже је било кад је наступио Велики Пост и онда су сви запостили, чак и деца. Како су и болесни избегавали да се омрсе, довољно је навести ову истиниту причу: познати војвода Новица Церовић беше се једанпут тешко разболео. Господар пошаље лекара са Цетиња да га лечи. Пошто га лекар прегледа, упита домаће, да ли што употребљава за јело. Они му рекоше да он пости. To зачуди лекара па им рече да му дају по мало млека. Али нико од домаћих није смео то војводи понудити. Најпосле се усуди лекар и поче са једним уводом. Кад војвода чује ο чему се ради, рече: «3ар си зато дошао са Цетиња да ме наговориш, да се отрујем уз часни пост, данас када сам претурио деведесет година. Ако си за то школу учио, да људе на гријех наводиш, онда сц добро научио!»

Дани поста се рачунају као дани светковања. У време поста чува се од рђавих дела и речи. Као страшна заклетва је кад се неко закуне постима. Пост држи цела кућа па чак и малолетна деца, осим оне која сисају. За време Ускршњег поста у неким српским крајевима, обавезно сваке вечери сва чељад врше молитве и метанисања. Ако је нужна потреба, да се неко омрси уз посте, онда се пита свештеник за дозволу. Иначе, нерадо се гледа, да неко у породици мрси, и онај који то мора, чини то у склонитом месту куће. Пост се код Срба одржава по прописима цркве. Истина у погледу Петровог поста, народ је у неким крајевима правио отступања, па је издвојио Ускршњи и Божићни пост као «часне» посте и њих је држао строго. Преступ према овим постовима сматра се велики грех. По једном народном објашњењу, кад су светитељи одређивали посте, онда су били одредили Ускршњег девет недеља. Један светитељ примети да је много и предложи да се две недеље пренесу у почетак јесени, пред Госпођиндан, када сазре воће и поврће, те he сељаку лако бити препостити. У великом поштовању су као посни дани среда и петак. Врло строго се гледа на једнодневне постове: Крстовдан, дан УсековаЊа главе светога Јована Крститеља и Крстовдан пред Богојављењем. Ови дани се посте «од страха». Крсно име ако падне у среду или петак или уз посте, пости се такође. Значај и дужина Великога — Ускршњега поста захтева да се за њега нарочито припреми. Припремни дан је Чисти понедељак који се проводи у чишћењу куће. Интересантно је, да се у неким крајевима упоређују недеље Великог поста са једном огромном аждајом — корњачом са седам ногу. Она станује у некој пећини и са пролазом појединих недеља поста, њој отпада по једна нога. На Велику суботу јој отпадне и последња а само остане pen који треба епалити. Поред сваке куће виде се тада огњеви. Са овом корњачом највише плаше децу, да уредније посте.

Поред црквом прописаних посних дана, поједине породице или крајеви, одредили су још неке дане за пост. Познат је у многим српским, нарочито сточарским, крајевима пост уочи светога Саве који траје недељу дана. На пост среде и петка се особито пази у Младој недељи као и уочи великих празника. На Велики петак постоји обичај ј е д ноничења тј. само ее једанпут преко дана једе и то иепред сунчевог заласка. За то време и неке мајке избегавају да доје своју децу. На Велики петак је грехота кувати. Једе се само сува храна. — Иако породица — сви њени чланови држе годишње постове, ипак се у многим породицама налази по једно чељаде, које се у пошћењу нарочито истиче, не само због себе него и ради породице. Једнодневни пост се у породици одржава и аконеко чељаде пође на неки опасни пут. У српским народним песмама које се певају уз посте, запажа се дух побожности и скрушености, али и верске радости. Пост се упоређује са црквом. Они који посте чине. дела као да цркву подижу.

«Часне посте запостисмо. Нову грађу изнесосмо, Белу цркву саградисмо. У њој поју светитељи: Свети Петар и Никола; Две им сеје отпевају: Анђелија светом Петру, Α Марија Николају. Ту се дала танка стаза, По њој шеће Божја Мајка, Води Бога за ручицу …»

Знања ο вери српски народ је наслеђивао од својих старих и чувао. Он је са великим интересовањем слушао све што се ο вери говори и штс му треба да зна. Калуђери и попови су посећивали, ишли по народу и увек у вери поучавали. У многим местима се налазио понеки калуђер или поп који се особито истицао својим молитвеним и богоугодним животом. Он је постајао за читав крај учитељ у вери и побожности. Велики значај имале су за верско и национално васпитање иконе по старим црквама и манастирима. Народ је приликом посећивања старих богомоља, гледао поједине библиске догађаје претстављене у сликама на црквеним зидовима. Тамо је видео светитеље — владаре и свештенике од свога рода и језика и друге светитеље које је светковао и молитве им приносио. Поједине породице су везане за старе цркве кроз неки нарочити догађај. Нека је породица например учествовала у одбрани цркве од непријатеља, друга је чинила цркви велике поклоне, једној је молитва у том храму помогла итд. У свакој кући држе се иконе, особито иконе светитеља кога кућа слави, a у доста кућа испред иконе виси кандило. Оно се пали уочи великог празника и недеље.

Посета свештеника породици означава свечан моменат. Кућа се за њега припрема као за највићенијега госта. При његовом доласку у кућу, прилазе му редом сва чељад и љубе га у руку. Тај свечани моменат је нарочито појачан, ако свештеник у кући врши неки богослужбени чин. Ако је свештеник чувен по своме животу или покрива велики положај у цркви, онда га моле да на кући остави благослов.

Национална свест негована у породици.
Црква и породица две цркве, узајамно се помажу.
Дивљење опеваним херојима. Гусле.

У време петвековног страдања, робовања и борби, српски народ је за своје очување благодаран првенствено цркви, а онда другим чиниоцима који као да су били међусобно распоредили улоге за спасавање Српства. Једну од тих улога узела је на себе породица. Поред других дужности, Њој је пало у део чување народности. Народна традиција: историски догаћаји, предања ο знаменитим личностима српске прошлости, ο појединим пределима српским — све је то преношено с колена на колено у српској породиди. Тамо се створио национални култ према знаменитим претцима. Поједине породице — нарочито онамо где се одржало племе и братство, вежу себе са претцима из далеке прошлости. Они знају своју лозу до двадесет колена — пасова. У тој лози они знају истодобно ко је какав био, како је завршио свој живот, је ли какво знаменито или рђаво дело иза себе оставио. У првом случају њиме се поносе, на њега се угледају, куну се његовом душом као највећом светињом, a у другом случају се стиде и чувају да не понове неваљалство свога претка. Друге их породице коре неваљалствима предака.

Врло често су далеки претци појединих породица били велики људи, чак тамо у време Немањића. Предања ο прошлости таквих породица и из њих састављених племена и братстава, чине један значајан допринос националном васпитању. Важно је напоменути, да та породична предања никад нисууска — није њихов предак значајац само за себе, него за цео народ једнога краја или за све Србе. По заслугама само за себе и своју породицу, нико га не би ценио, нити се њиме поносио. Поред историске прошлости врло је живо било сећање на крајеве који се налазе под Турцима. Знало се где су биле престонице српских краљева и царева, где је била патријаршија; набрајале се све српске богомоље и оне из најудаљенијих крајева. Кроз такво сећање расла је тежња за ослобођењем тих крајева. Срби из слободе сматрали су се обавезним, да помогну својом борбом, да се ослободе и други Срби. Јауке поробљених Срба, осећали су слободни Срби свуда као своје сопствене.

Као што се истичу породице по другим особинама тако су познате породице по одржавању старих предања. За онога који не поседује никаквог предања и не занима се тим, сматра се, да или нема сам своје прошлости, или су код њега неки други мање вредни интереси преовладали. Знање прошлости се сматра и као дар појединих људи. У сваком крају се зна понеко који је од својих старих и других људи запамтио предања и зна лепо да их прича. To су увек старији људи са угледом, а уз то се истичу као народни паметари. Они су знали да задовоље радозналост млађих и памтили су и причали оно што је вредно било да се прича.

Када се међу српским сељацима раширила писменост, онда су збирке народних песама читане на састанцима. Народ је добио написано оно што је он усмено створио. Гуслари нису више памтили песму од другога гуслара, него су је из књиге учили. Млађи ςγ у слободним часовима читали у кући а старији их слушали. Око огњишта, нарочито зимских вечери, прича се српска прошлост испреплетана многобројним личностима и догађајима. Све је то претстављено живописно да одушеви присутне и покаже им вредност народа коме припадају. Према целој својој прошлости Србин се осећа као свој — по домаћи. Сви велики људи српске прошлости као да су му рођаци; он жали њихову погибију као да је јуче била. Нарочито је живо предање ο Косову и личностима које су у Косовској битци учествовале. Косово је била школа за учење националности српеке уопште. И српска породица није имала јачег и бољег програма за своје национално васпитање. Примери појединих косовских јунака, служили су за углед. Раскош и разноликост тих примера, сачуваних у песми и причи, створили су темеље за све узвишене вредности — верске и националне. Свако витешко дело је слично делима косовских јунака. Освета Косова и обнова старе славе и величине, уливана је деци од старијих и преношена од колена на колено. Нису пропуштени ни други велики историски догађаји и подвизи појединих јунака, а да се не запамте и ο њима не прича млађима. Колико је само одушевљења уносило јунаштво Марка Краљевића и његова витешка дела. Учинити нешто такво, или слично томе, био је цкљ свакоме истински васпитаном Србину.

Огромну улогу у домаћем националном васпитању. одиграле су гусле. Ма колико се оне истицале и цениле по улози коју су имале на заједничким народним скуповима, када су гуслари певали народне песме, оне претежно остају породична вредност. У гусларским крајевима, свака кућа мора имати гусле, јер «где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи». He поставља се питање да ли у кући има гуслара, способног да уз гусле пева, него да ли у кући имају гусле. Поштовање које се гуслама указује (жене устају на ноге кад почне гуслање) је знак високог цењења догађаја и јунака који се уз њих опевају. У песмама јуначким износи се поред радње( још и многи узгредни детаљи. И на тај начин добивала су се богата сазнања ο другим народима и њиховим предводницима, ο појединим местима, ο обичајима и моралним схватањима. Дете одрасло у дому где су се неговале гусле и народна песма, било је снабдевено једним обимним знањем из свега онога што му је за живот потребно било. — Велики значај у породичном васпитању имале су јуначке песме ο месним борбама и јунацима, особито ако је у песми опеван неки рођак или предак.

Породице радо чувају неку стару ствар: оружје, део одела, барјак итд. која их потсећа на њиховог знаменитог претка. Жеља и тежња је млађих да буду као њихови стари, да њих не покоре, односно да не буду гори од њих. При сваком делу, човек из таквих кућа, пазио је, да се не обрука и не нанесе срамоту, не толико себи колико своме чувеном претку, јер се друштво при таквим, као и при добрим делима, одмах сети његова претка. Јасно је, да су куће где се неговала прошлост, сматране угледним, поносним и господским кућама, далеко више него по имању или неким материјалним вредностима. Српска породица се увек осећа као део народа. Она заједнички иступа да поможе сваку народну ствар; она чува аманет предака који су живели и радили за Српство и све обичаје који су општи српски; она за опште српске ствари не жали жртве. Безбројни су примери родителхжог самопрегорења приликом погибије њихових синова. Друкчије и није могло бити, када су се вечито као идеал истицали јунаци који су у борби пали — борбом и јуначком смрћу вечни помен осигурали. Свако невитештво и сваки кукавичлук је осуђен. од породице као и од народа као целине.

Узајамно наслањање. Мобе.
Верски и социјални значај кумства.
Морална красота побратимства и посестримства.
Ο усиновљењу.

«Не остави, Боже, без пријатеља», чује се често да каже, Србин. Мало су где људи у свакидашњем животу упућени једни на друге, колико је то случај код Срба. Много би се могло говорити ο српском селу или ο једном броју породица уско повезаних које чине једну заједницу. У таквим заједницама доста невоља и нужда појединих породица подносе сви заједно. Они су једни другима у добру и у весељу као и у жалости учесници. Тако повезане породице се окупљају поводом разних потреба, светковина, обичних седељки. На тим састанцима се доносе одлуке које важе за све њих. Ту се истичу поједини угледни људи као претставници и они уживају поверење свију породица. На ширу заједницу неколико породица гоне потребе, јер се зна да «се дрво на дрво наслања, а човек на човека» и да «невоља редом иде». Зато треба некога данас помоћи, да би он или неко његов сутра. помогао другоме или помоћ узвратио. Оне куће које се истичу у честитости и примерном животу служе и као помагачи онима који се у нечему нуждавају. Ове куће стоје отворене, спремне увек да помоћ укажу.

Највише где долази до изражаја заједница неколико породица јесте у раду тз. моби. Реч моба долази од молити — молба («Мобу моли Бого Љубовићу»). Моба се скупља на тражење једнога домаћина који не може сам урадити неки посао. У те послове иду косидба, окопавање кукуруза, жетва, берба винограда, берба шљива, комишање кукуруза. Затим долазе радови друге врсте као припремање грађе за кућу, горење кречане, подизање слемена на кући и др. Понекад се сами суседи одлуче да некоме, не чекајући да их он позове, притеку у помоћ путем мобе. Ту се највише узимају у обзир породице где је нестао хранитељ или где је породицу задесила нека друга велика несрећа. У таквим случајевима мобари не раде уз песму, иначе у другим случајевима сви радови уз мобу изводе се уз песму.

У вези с мобом стоји и међусобно помагање суседа, односно помагање сиротиње. Ако у једном селу остану незбринута сирочад, сви се суседи и пријатељи сматрају обавезним да им помоћ укажу. Сиротињу не осећа дакле само кућа него и сви који се у суседству налазе. Тако је постала она изрека: «Сиротин>о и селу си тешка, а камо ли кући у којој си». Помаже се и људима које задеси штета: убије му град усев, полипсава му стока. Суседи су обавезни штету равномерно поделити и оштећеноме помоћи да поново дође до онога што је раније имао. Тако се могу објаснити они дарови и заједничко учествовање у трошковима око свадбе: доношење хране на свадбу, развођење сватова ако долазе из удаљеног краја и морају преноћити, а кућа их једна не би могла сместити.

И приликом смртних случајева суседи су одмах готови да породици прискоче у помоћ, не само радом, него и утехом и учествовањем у жалости, и материјално.

Ниједна кућа у селу не може се.замислити без ослањања на друге куће, ма колико богата била. Нису ту у питању изванредни случајеви, већ свакодневне појаве које искрсавају. Међусобно помагање се највише огледа у позајмици, у «наручју» како се зове онај део позајмице који се позајмљу. је за употребу у раду. Ту долазе разне алатке за пољске радове и занате, а онда посуђе, почевши од најмањих ствари, од бритве и чаше до рала и котла. Има ствари које само једна или две куће имају, али се неколико кућа њима користе. У доста случајева ове куће иступају као са неким правом на то коришћење. Такве су ствари напр. кантар, нека књига, какав велики суд за кување, нека алатка.

Као што се наруч увек слободно тражи, тако исто и позајмица У позајмице за разлику од наруча улазе све ствари које се узимају на потребу, и то не само новац. Зајмање новца је одувек било познато л»удима, па отуда је познато одувек нашему народу. Он се неоспорно највише позајмљује. Некад у добра времена позајмљивао се без добити и без сведока али увек са одређеним даном враћања, обично неким свецом (Митровдан, Ђурђевдан). Новац се позајмљује у нужди: да се спасе од неке невоље, да се купи нека ствар. Даље се позајмљује коњ, нарочито кад хоће неко у сватове а ређе на пут. Одело се такође позајмљује. Ако човек иде негде, где мора бити лепо обучен a нема свога одела, он позајми од свога суседа. Има хаљетака који су ретки (токе), да су их стотине позајмљивали. Некада се вршило и позајмљивање оружја.

Разне оскудице и сиромаштина гоне некада и на позајмљивање хране почевши од товара па до решета. Колико пута се позајмљује шоља соли да се осоли ручак. Има извесна врста хране која се не даје на позајмицу нити се као позајмица тражи него се поклања. Даље, све оно што се у суседа тражи за болесника као понуда, не наплаћује се нити се позајмљује, него се даје бесплатно.

Постоје још обичаји удруживања две а некада и три породице у неком послу за извесно време. Инокоштина, а некада и друге потребе удруже у сточарским пределима две породице да преко лета заједнички проведу у плагоши. To се зове «супона» Супоници живе у једној колиби, заједно чувају стоку. Супона је знак пријатељства између две породице. — Често се удруже две породице да преко лета заједнички обрађују земљу, нарочито у косидби и орању. Кад два сељака имају по једнога вола, онда их саставе да заједнички ору. To се зове «свата» или «спрега». Осим овога начина, даје се во на «изор», тј. богатији сељак даје вола у јесен другоме да га презими и с њиме ради. У сточарским крајевима постоји безброј начина да се користи сиромах који нема стоке. Сиромашнији узме у јесен стоке од богатијега да је држи на «кесим». Приплод од оваца остаје ономе ко држи овце, а вуна власнику оваца, док се приплод од говеди дели напола. Стока се даје на «млекарину». Онај који има довољно стоке а нема чобанина, предаје је задружним сељацима да их преко лета и јесени чувају, музу и скупљају мрс. Задружнији сељаци узимају земљу напола, — обрађују је и плод са власником деле. Међу суседима се врше размене предмета, са тачно одређеним вредностима. Овца и кошница се мењају «глава за главу», крава за пет оваца. У једној песмици се одређује вредност оки вина и даје објашњење несразмерности са кукурузом: «Ока вина двије урметина, да не пије свака брука вина».

Свакодневне појаве међусобног помагања створиле су појам ο високој вредности доброг суседа. Може се чути оваква клетва: «Дао му Бог добро имање, а злога комшију, те нити имање могао оставити, нити поред комшије живети». Јасно је да се увек нађу поједине породице ближе повезане између себе. Ту не мора бити по среди сроднички однос. Има породица којима су још стари лепо живели, па су њихови потомци то и даље наставили. Дешавало се, да један човек изнесе рањеника из борбе, па да се после њихове куће осећају као да су орођене. Оне често иступају заједнички: раде заједно, у невољи се једна на другу обраћају. Такве пријатељске везе постоје не само између суседа, него и између удаљенијих породица. Ретко је наћи породицу која не би имала неку пријатељску кућу у другом крају, на коју се наслања у невољи и разним потребама.

Јасно је да су далеко јаче везе између породица преко сродства. Сродство по братству и племену обавезује свакога члана, да се своме рођаку у невољи нађе. У крајевима где је владала крвна освета, убијенога члана братства и племена сваки је његов рођак био дужан осветити. Увреде и тешкоће појединаца осећало је цело племе, сви рођаци. Ако је кућа осиромашила, ту су рођаци да је помогну. Велику улогу у породичном животу игра пријатељство преко женидбе. Људи се жене и пријатеље један с другим, не само због женидбе, него и после један другоме да ваљају и у нево љи се нађу. Негде се сродство преко мајке јаче наглашава него преко оца, а негде се на сродство преко ујчевине гледа као на «слабију крв». Пријатељство не веже само породице, везане женидбом, него и њихове рођаке с једне и с друге стра^ не. — Приликом женидбе неке породице које нису у сродству, зову једни друге у деверство, једни другима деверују. Између таквих породица се временом развило пријатељство и то у толикој мери, да је оно на неки начин прешло у сродство, где се не сме ни помислити на међусобно узимање. Чланови из тих породица ословљавају се називима који су својствени само у породици: брале, селе, стрико, дедо, девере итд.

Нарочиту улогу у српском породичном животу игра кумство. Хришћанска цр£ва је кумству дала значај духовног сродства из]цеђу кума и кумчета. Како је крштење најважнији моменат у духовном животу хришћанина, то је куму који крштенога прима, указивана особита почаст од стране крштенога и његових сродника Јаче него ма код којег хришћанског народа, кумство је у српском народу један значајан чинилац и у верском и у друштвеном погледу. Само велика љубав која постоји између две породице, упути их да се окуме, — да позову једни друге на венчаше и крштавање деце. И једно и друго кумство — венчано и крштено се много цени у народу. За првога се кума каже, да је «држао венце», а за другога, да је «држао на рукама». Колико се кумство цени, доказују и заклетве које се могу чути у обичном животу, а сматрају се врло страшне: «Кумим те Богом и светим Јованом!», «Куми га и богоради« (преклиње га да нешто учини ради Бога). Као заштитник кумства поред Бога је и свети Јован. За две окумљене породице се каже: «Међу њима је Бог и свети Јован». Исто тако се за нуђење кумства каже: «Понуди му Бога и светога Јована». Кумови се један другоме заклињу: «Тако ми светога Јована који је међу нама». Велика је грехота не примити понуђено кумство, нарочито крштено кумство. Зато се не зна за такве случајеве у српском народу или су веома усамљени. Две окумљене породице ступају у такве односе, какви не постоје чак ни између најближих сродника. Све се друге породичне везе сматрају више од овога света, а некада чак и грешне (као на пример брачне везе); док се кумство држи за свету и духовну везу. Понашање кумова између себе показује један узвкшен и свет однос. Кумови се односе једни према другима са великом пажњом, и увек се чувају да једни другима какву увреду или штету не нанесу; да не кажу један другоме рђаву реч. Куће којима оде назадак у имању или у чељадима, испитују свој рад, да нису своје кумове чиме увредили, да се нека кумовска ствар не налази незаслужено у њиховој кући. Људи су се чували да кум не заборави какву ствар код њих. Постоји једна прича по којој је кум код кума заборавио једно дрво са којим се поштапао и све док се дознало за то, ономе, где је дрво заборављено ишло је назад у имању. Кума покрасти, преварити, оклеветати је велика грехота. Онај који то учини, нема се рашта мучити, све he му ићи наопако. По народном предању, некада је кум куму украо сламу. Како је сламу путем просипао, оставио је, за собом траг који се на небу насликао и отада онај обележени знак преко неба назива се Кумова Слама. Да се не би људи излагали греху према куму, радије се узима за кума неко из другога краја, него сусед. Сматра се да би као суседи могли једни другима штету наносити и долазити до свађе. Грехота је чак и не даривати кума. У народној песми «Огњена Марија у паклу», каже се, како се један човек мучи у паклу — горе му руке до рамена, јер «Није своју даривао куму; Кума њему светога Јована, Α он њојзи nape ни динара». Многе српске породице не воле мењати кумове и преносити кумство на другу породицу. Тако има кућа које кумују једна другој двеста и вгапе година. Ако се жели то учинити, онда се тражи од старога кума дозвола и благослов. Пошто је венчани кум истовремено и крштени, то се гледа, колико је таквих венчања било. Према броју се назива двоструко, троструко итд. Α ако се кумство путем крштења и венчања врши узајамно с једне и друге стране, назива се унакрсно кумство. Те породице су тако постале блиске, да се са том сродничком љубављу не може ни једна’ друга сравнити. Кроз једно кумство сви рођаци главних кумова, постају такође кумови и тако се између себе називају. Поред назива куме, додаје се још из милоште «мили» и «златни». Кум се сматра да је ближи него отац. Куму се даје увек прво место у кући. Њему иде прва чаша а кумчад и кума га обавезно љубе у руку, па макар био од њих млађи по годинама.

Кроз кумство се одржавала слога у народу и оно је било чувар да се никада међу окумљеним породицама ништа рђаво не догоди. На тај начин је кумство васпитно утицало на друштвене односе у нашем народу. Кумови се једни другима у невољи налазе и обавезни су да се помажу. Има кумстава која су закључена из невоље: једансиромах например, позовв богатога за кума, јер ће га овај материјално помоћи. Ако сиромах дође у зависност од некога који му неће да поможе, он му понуди кумство. Пошто се кумство не сме одбити, понуђени прими кумство и онда кума мора помоћи. Све што се куму дарује и све са чим се кум помогне је дар који се чини «Богу и светоме Јовану».

У доста случајева кумство служи као чинилац измирења две заваћене породице. У крајевима где је владао обичај крвне освете, где су страсти крвничења између породица, братстава и племена достизале до стања где се могло очекивати уништење учесника, кумство је било једино средство да то стање прекрати. Ништа и није могло размекшати срце увређбнога рођака коме је неко убијен, као нуђење кумства. Убица и његови рођаци слали су кући убијенога обично дванајест мајки са некрштеном децом и звале су рођаке убијенога на кумство. Прописи запомагања по којима се то изводило, скоро никада нису остали безуспеха.Мало је било таквих кућа које не би отвориле врата на звање матера и на вриску деце. Α довољно је било да се кућа отвори и неко изађе пред ове жене које су се звале куме. Одмах су непријатељства престајала, кумства су обављена и мир успостављен. Важно је напоменути, да се такозвани умир крвне освете путем кумства, претворио после у право кумство и породице су наставиле да живе у истинској кумовској љубавк. Међу њима није више никада могло доћи до свађе, јер се са кумством предало забораву старо крвничење. И једна и друга страна се чувала, можда више него у случају обичнога кумства, да не направи какав преступ. Онај који је кумство примио и крв свога рођака опростио, добио је углед међу људима и свак му је благодарио као на највећем витешком Делу.

Онамо где су Срби измешани са католивдма и муслиманима, постоји између ових и Срба обичај шишаног кумства. Оно се састоји у томе: кад људи разних вера и вероисповести осете потребу ближег и срдачнијег пријатељства, створе између себе кумство. Обичај кумства се врши на тај начин, што кум отсече прамен косе детету онога који га за кума позвао. Бесумње, и овоме кумству даван је значај од оних који су га закључивали; они су се међусобно даривали и помагали, звали се са «куме». Негде се место куме, називају «кумбаре», да би се означила разлика између овога и правога кумства. Јер се никада углед овога кумства не може. сравнити са крштеним и венчаним кумством. Шишано кумство није обавезивало на велико поштовање и било је случајева, да се преко њега олако прелазило кад су у питању лични или верски интереси. Срби су ово кумство често закључивали из невоље. Али разочарење, да се оно слабо поштовало од друге стране и’ створило је ону пословицу: «Ο Турчине, од невоље куме!». Један јунак Љубишиних приповедака овако објашњава своје шишано кумство са католичком кућом Бубића: «Та ме је кућа копала од Косова, пак да јој се удвори, поведе ме ђед у Бубића да ме шиша и тако се тобож окуми да се биједе прођемо». Но било је ових кумстава и из љубави и ако су људи били добри, шишано кумство је стварало врло пријатељске односе између две разноверске породице.

Кад се говори ο међупородичним српским односима, потребно је поменути и једну стару српску установу — побратимство. Искрено другарство између два човека било је предуслов за братимљење. Раније је побратимство било много раширено и српска црква је прописала нарочити чин побратимства, кроз који је свештеник благосиљао побратиме. Пошто је било побратимства и без црквеног благрслова, то се ономе од цркве благословеном, давала већа вредност и повлачило је собом сротство. У народу се за такве каже, да су «побратими на књизи и на крсту». У неким српским покрајинама, свештеници су вршили обред побратимства све до Другога светскога рата, док је у Србији Митрополија београдска пре педесет година укинула синодском одлуком овај обред. Побратими су се за дан братимљења припремали постом, па су се тога дана и причешћивали. Отуда се такво побратимство назива «причасно» или «причесно». Побратими постају као браћа. Чланови њихових породица долазе такође у блиски однос својте. У српским народним песмама сретају се врло често по два јунака, побратима. Они иду заједно, налазе се један другом у помоћи, називају се «мио побратиме», «драги побратиме», «Богом побратиме», «мио брате». Народни песник нигде није нагласио јачи однос другарства и пријатељства, него код побратима. У једној песми каже се за два побратима, да се толико воле, да путујући испод себе мењају коње.

«Колико се браћа миловала, Испод себе коње мијешала».

За Милоша Обилића и Марка Краљевића пева народна песма:

«Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна, Један другом бело лице љуби, Од милоште до два побратима …»

Срби су се често побратимили и са Турцима и католицима. Пуно таквих побратимстава наводи народна песма. Ово је побратимство имало исти значај који је имало и шишано кумство. Али док су шишано кумство закључивали већином суседи и обични људи, побратимство су закључивали угледни људи, особито јунаци и то у случајном сусрету некада, — где је један другоме био у невољи. Затим, побратимили су се и ради веће тврђе у неком заједничком послу. У Јужној Србији се побратимство са Турцима и Арнаутима назива «голо побратимство» и никада се ови побратими не узимају за девере као прави побратими. — У вези са побратимством, постоје разна народна веровања, као напр. оно, да неко болешљиво чељаде треба да порани ујутру и пође од куће, па кога првога сретне на путу, да се с њим побратими и болест ће престати. Као што постоји братимљење између мушких, тако постоји и између жена — посестримство а разуме се и између мушкарца и жене, кад он њу узима за «Богом сестру», a она њега за «Богом брата».

Побратими су се заклињали један другоме на верност а нарочито, да ће један другоме помоћи у невољи. Марко Краљевић у познатој песми «Марко Краљевић и Муса Кесеџија», кад га је Муса оборио на земљу, обраћа се вили:

«Где си данас посестримо вило? Где си данас? Нигде те не било! Еда си се криво заклињала, Гдјегод мени до невоље буде, Да ћеш мени бити у невољи?» И без извршеног побратимства, Срби сматрају један другога братом по Богу, па не само Србина, него и сваког другог човека, па чак и од нижег народа («Богом брате, Суљо Циганине») и из нижег сталежа («Богом брате, старишу дервишу»). Најобичније српско ословљавање у разговору је: брате, брате мој драги, побратиме драги или побратимковићу свијетли. Код неких се ова ословљавања често чују током разговора и служе говорнику као одмарање и као узречица у разговору.

Слично кумству и побратимство је учинило много у јачању и ширењу љубави, слоге и добрих односа између појединих породица и целог српског народа. Приликом умира крви, поред дванаест кумстава, склапала су се и дванаест побратимстава. Истина побратимство је лакше било прекршити, али онај који је то учинио био је осуђен и презрен у друштву. Циљ који му се постављао при склапању — братимљење — сваки прави човек гледао је да одржи. Потомци старих побратима продужавали су међусобно поштовање некада исто као и крвни сродници. Побратим је побратима звао приликом женидбе за девера, а разуме се да је преко побратимства одржавана и једна врста сродства. Међусобно су се ословљавали као и крвни сродници. Значај побратимства у ранија времена износи нам Марко Миљанов у овим речима: «Побратимство је у то вријеме доста услуге у ови бееудни крај учињело. Братимили су се добри људи. С тијем су се приближавали и снажили један другога, те су помоћу побратимства лакше могли злу на пут стајат, а добру на помоћ бит. Побратимство се у то вријеме млого цијенилс, и људе зближавало. Арбанаси и сад држе, да је ближе побратим но брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу и Божјој љубави, и тако, они би пријед дигнули оружје на освету за побратима но за брата».

Код Срба постоји и обичај посиновљен>а. Људи који немају своје деце, узму туђе дете и прогласе га за своје. Обред посиновљења благосиља црква, а уз то постоје и народни обичаји који прате обред. За разлику од правога оца и мајке, они који су некога посинили су за њега поочим и помајка, а он за њих посинак или покћерка. Усиновљени у кући стиче сва права као рођени син. Преко посиновљења настаје сродство између две породице, уколико већ није постојало од раније, пошто се већином посиновљавају рођаци.

Општи хришћански празници у српској породици.
Значај Крсне славе у српској породици.
Илиндан на планини.
Свадба и њени симболи.

Све домаће породичне светковине улазе у област верског живота. Као што ни једну народну светковину Србин не може замислити без учешћа и благослова своје цркве, тако исто бива и с домаћим светковинама.

Породичне су светковине потребне за одржавање породичног јединства, оне уносе радост и светост у породицу. Њихово напуштање доноси пустош и саможивост и ослабљује везу са својим народом. Преко домаћих светковина се повезују породице и постају много ближе једне другима. Код свих народа на свету постоје породичне свечаности, те се може говорити ο њима код разних народа, пошто сви народи имају своје специјалне карактерне особине. To важи нарочито за Србе, особито за то, јер су Срби успели више него ма који други европски народ, да до данас сачувају свој народни лик. Све оно што су од другога примили у карактерном смислу је незнатно и показује се као неприродно; напротив у области где је српски народ самосталан и где је сам творац, ту је велики. По тим нашим расним особинама ми смо од света запажени и добро оцењени. Ето зато је потрббно одржавати и упознавати нашу народну традицију и наш народни живот и старати се да се он одржи колико је год могуће. Чувајући и негујући породични живот, чувају се и негују истовремено народне врлине. “А ништа јаче не одржава духовно јединство једне породице него што су породичне светковине. Ничега се Србин, удаљен од своје куће, не сећа са тако јаким осећањем као домаћих светковина; ништа га тако не потресе као успомена на празничне дане поред домаћег огњишта. Песник Алекса Шантић сећа се, у једној од најлепших својих песама «Претпразнично вече», дана када се кућа припремала за Божић. Од свега што се сећа он највише жали баш за ове дане:

«Ο мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, изчезла сте давно! Пуста је соба… моје срце тавно… И без вас више ја среће не стеко … ».

У домаће празнике могу се убројати и они празници који су истина општи народни празници, но који се особито истичу у породичном прослављању. Божић је први такав празник. Мноштво обичаја који чине суштину празновања српског Божића, чине да је српска породица више него и око којег другог празника заузета празновањем овог празника. Рођење Сина Божјег српски народ је најрадије везао за породично славље и тако је Божић добио карактер породичног прослављања, више него и један други празник. Његошеви стихови: «Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића» засновани еу на народном схватању. Ако се узме и други велики Христов празник Васкрс, народ у истицању Божића наводи овај закључак: «Да се није родио, не би ни васкрсао». Божићна богослужења у цркви надопуњавају и увеличавају породична прослављања. У српској књижевности постоје многобројни описи Божића и божићних обичаја код Срба. У свима њима се говори ο припремама и слављењу као и ο великом поштовању празника а скоро увек у вези са породицом.

За неколико дана цела је породица у веселом 1л. свечаном расположењу. Празник треба дочекати са песмом, са пуцањем из пушака, са ложењем ватре од сирових дрва — бадњака, са простирањем сламе око огња и по целој кући, са припремама које би се чиниле цару или некоме највиђенијем госту. Α Божић — мали Бог или Бата, како се још назива, су називи којима хоће да се изрази породична љубав према новорођеном Христу. He знамо да ли је неки други народ дао таква имена дану Христовог Рођења, нарочргго да је Христа назвао Бата. Тако се назива мали брат. Ту је наш народ исказао једну свету истину која гласи: Христос је брат наш јер смо ми сви синови Оца небескога. Ето тога малога новорођенога брата треба примити у сваку кућу. У народном схватању, као да Бржић најављује свој долазак. Већ неколико дана раније деци причају докле је стигао Божић. «Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скогава, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе κ нама». Тако почиње своју приповетку «Наш БожјЉ» књижевник Борисав Станковић. Који се Србин не сећа из детињског доба предбожићних дана, када су му говорили и певали старији, одакле се Божић јавља и шта захтева. У једној таквој песмици Божић захтева, да дођу мала деца да га преведу преко воде. Све је друго заузето припремама око Божића: људи секу бадњаке, жене месе колаче и чисте домове. Божић има највише вере у децу, јер га ова неће утопити или му зло мислити. Божићни празници трају више дана — недељу дана пре и недељу после. Све су то свети дани, дани сретања и дани испраћања. Тих дана се свак чува неваљалих дела и ружних речи. За то време на небу, како народ верује, анђели и светитељи говоре и певају стално «амин», те ће се због тога све испунити што људи на земљи ураде и кажу. Свак се чува клетве тих дана, а нарочито се не ваља свађати или тући, јер је како кажу у Јужној Србији «лошо пред Божић».

Божић је дан измирења како међу сродницима тако између суседа, између појединих братстава и племена. Постоји народна изрека за завађене који се тешко мире: «Ако Бог да, ако Бог да, бадњак ће их измирити». Тим хоће да се каже да је узалудно ишта предузимати за измирење, док не дође Божић. Мирење крви у крајевима где је владала крвна освета вршило се у доста случајева на Божић. Ово је мирење вршено непосредно, за разлику од судског и посредничког мирења. Илија Јелић у својој правној расправи «Крвна освета и умир у Црној Гори и Северној Арбанцји», назива ово мирење «вансудско» и каже да оно «бива понајчешће ο Божићу, јер се Божић сматра као дан радости и весеља, као дан општег братства и љубави, као дан измирења земље с небом и њене победе над првобитним грехом». Стога се тога дана сви, који су у завади, морају измирити и у слози и љубави Божји дан провести. Измирење бива на следећи начин: повредилац порани на Божић пре сунца, узме собом уобичајене дарове и пође кући повређенога, да га полази. Како се држи, да први ко у кућу на Божић дође са стране, је полажајник и верује се да је од Бога послан, то се он мора дочекати најсвечаније. С њим се изљубе и загрле, међусобно честитају Божић, пију из једне чаше и једу из једнога вагана. Повређени после иде у кућу повредиочеву, да му врати посету. Измирење на Божић има ту нарочиту особину, што се никако не помиње завада, па чак ни убиство. Завађени и закрвављени наступају после првог сусрета као да су одувек били најбољи пријатељи. «После постигнутог умира повредилац на неприметан начин надокнађава повређеном све трошкове и сву штету, коју му је својим поступцима нанео».

Божић је дан када се врши обичај мирбож а њ а. Овај обичај се врши обавезно у породици. Сва домаћа чељад, обично пре ручка или после враћања из цркве, љубе се по три пут, уз изговарање речи: «Мир Божји» — «Христос се роди». Мирбожање се врши и између рођака, суседа и добрих пријатеља када се сретну на Божић.

У прослављању Божића учествује цела кућа и свако чељаде добија своју улогу и има свој бадњак који се на Бадње Вече уноси у кућу и ложи на ватру. Божић је осветио целу кућу, као што се пева у оној дечијој божићној песми; он носи собом «киту злата,

Да позлати врата,

И обоја побоја

И сву кућу до краја».

Домаћини познати са врло озбиљним изгледом и ставом, са отсуством смеха на лицу, добијају ό Божићу радосни изглед. Са младићском лакоћом и раздраганошћу учествују у слављу старци и старице. To је једини дан и једина свечаност, када се стари изједначују са младима у весељу. Његош је боље него ико запазио ово породично изједначен>е и изразио га у стиховима:

«С унучађу ђедови играју, Све би река једногодишњаци».

Ко сме онда мирно седети, када је весеље на све стране; када се од сваке куће чује пуцањ пушака праћен песмама! На Божић као да се промени однос између домаћих чељади и сви постају некако ближи једни другима, Сви обичаји се врше као свете радње и са озбиљношћу. Домаћица окупи децу, предводи их око ватре и квокоће као квочка а деца за њом пијучу као пилад. Па онда сијасет других обичаја у којима учествују и стари и млади, некада читаве ноћи уочи Божића. Узима се да је тако остало од старине и то се не сме прекидати. Обичаји појачавају значај светковине и чине да је свака српска кућа преко њих повезана, јер се по њима познаје ко је прави Србин. Онамо напр. где се бадњаци не ложе, не може се говорити ο српском Божићу. — Обичај код Срба, да се првога дана не чине посете, јер је «тога дана свакоме Божић», доказује колико је Божић ускр везан за породицу и као да се хоће, да се породица остави тога дана сама да овај празник проведе. Једини обавезни гост је полажајник, полазник. Он је најближи сродник или најмилији пријатељ; он доноси кући срећу и за читаву се годину према њему односи као према најближем сроднику. Поједине пријатељске и суседске породице као знак љубави, врше из године у годину полажење. Рећи за две куће «полазе се на Божић», значи да се у њихово пријателлтво не сме сумњати. У Црној Гори се такве куће зову на Божић ујутру. У расвит зоре изађе домаћин пред кућу са пушком и онда зове суседа. Кад му се овај одазове, домаћин му честита Божић са речима: «Добро јутро и срећан ти Божић!» и одмах опали пушку. Позвани одговори: «Добра ти срећа и све ти срећно и весело било!» и одмах одговара пуцњем из пушке. Тамо је обичај из давнина, да свака кућа на Божић опали пушку у знак весеља за рођење Христово. У неким селима за два дана, Бадњидан и Божић, не престаје пуцање пушака. У породици постоји међусобно полажење: једно чељаде иде пред кућу, узме грану од бадњака и понаша се као гост — полажајник улази у кућу, честита Божић и гарка у бадњаке уз благослов да колико сине варнице, толико буде свакога добра. Уочи Божића или рано ујутру «полази се» цело имање, свему треба честитати Божић и то не само домаћим животињама, него и воћњаку, њиви, извору. Све је то овога дана добило други лик и све заједно са човеком треба да подели радост, — свему треба наздравити. Српски Божић је пунији, свечанији, са пуно више хришћанскога, него Божић код других народа.

Овај празник био је кроз векове један од главних чинилаца у одржавању српске породице, a преко ње и српске народности. Кад се неко хтео удаљити из свога народнога јата, најтеже му је падала помисао на божићне празнике. Ко је њих пренебрегао, лако је раскидао и са именом Србин. Хрватски приповедач Динко Шимуновић у своме аутобиографском делу «Млади дани» каже да је тек осећао прави Божић присуствујући прослављању православног Божића у манастиру Драговићу. «Послије нашег, католичког Божића, одосмо у манастир, да прославимо и њихов, а мени се чинило, да истом у Драговићу настају прави благдани. Тамо бих се нагледао свакојаких чудеса и љепоте; бадњака, што би их осам најбољих волова једва довукло, брадатих калуђера у сјајним одеждама, мирисног дима из позлаћених кадионица, прострте сламе свуда у манастиру, те грљења и мирбожења раздраганог народа пред црквом, у дивотном свијетлу студене, божићне зоре. Наслушао бих се грмљавине пушака, слављења звона, јеке у манастирској дрази, те црквених ггјесама у старом славенском језику, од којих ми, а да ни сам не знадох зашто, навираху сузе милиња на очи».

Други важан породични празник који Србе одликује изнад свих хришћанских народа јесте Крсно име или Слава. Док је Божић заједнички празник једновремено свима Србима, дотле је Слава празник појединих породица. У прослављању Крсног имена породична засебност долази више до изражаја него у ма којем другом прослављању. Преко њега се породица веже са хришћанством и са старином. Свако се спомене дана када је неки његов далеки предак примио часни крст и узео као сведока једног светитеља. Српско Крсно име не може се упоредити са именданима или рођенданима код друтих хришћанских народа. Србин заснивајући свој поглед на свет на органском схватању, не може замислити, да у једној породици постоје оделите светковине. Крсно име је ту да све употпуни. Оно је пре свега верска свечаност и знаци којима је обележен: славски колач, славска свећа, резање славског колача од стране свештеника су потпуно верски. Па онда и многи обичаји као што су «напијање у славу Божју», дворење, односно служење гостију итд. све је у вези са поштовањем светитеља који се слави.

Читаву годину дана српска породица се спрема за своје Крсно име. Свак се стара да га што свечаније дочека и проведе. Свака породица има један број званица који годинама иду једни другима на Крсно име. To чини те су многе породице продубиле међусобно пријатељство и као да постоји између њих неко мало духовно сродство. На Крсно име се очекују и дочекују поред званица и други гости. Сви су они добродошли, целога дана је кућа отворена и «ко год дошао, добро дошао». Значај дана захтева да изузетно од других свечаности домаћин служи госте. Он не сме сести, него целога дана, или бар за време ручка, обилази гологлав око трпезе и послужује госте. To се назива дворење или служење, не толико гостима, колико светитељу. У једној српској народној песми се пева, како«Цар Стјепан служи своје Крсно име светога Аранђела». Док је год стајао поред трпезе, стајаше му свети Аранђел на десном рамену, али

«Кад цар Стјепан сједе за трпезу,

Расрди се свети Аранђео

Удри цара крилом по образу,

Па отиде из царева двора». Ако је много гостију онда поред домаћина служи и његов брат, односно отац или син, а само у недостатку ових служи жена. У народним песмама говори се ο неколико трпеза на дан Крсног имена, где су гости распоређени по свом положају. Наши стари владари и знаменити људи се увек јављају на дан Крсног имена као служитељи око трпезе. Познато је, да је последњи црногорски владар Краљ Никола на Ђурђевдан— дан свога Крсног имена служио за време ручка своје госте.

Главни моменат славе је упаљивање славскеевеће и пререзивање славског колача. Свећу упаљује домаћин. Као знак несреће за једну кућу је кад се каже да нема у њој ко свећу упалити на дан Крсног имена. To значи, да у тој кући није остало мушкарца. Док свештеник врши чин резања колача сва домаћа чељад стоје на молитви, а домаћин окреће колач са свештеником. У молитви свештеник помиње поименце целу породицу. Други важан моменат је «напијање у славу Божју». Напијање или «ваславу» врши домаћин. Он устане са пуном чашом вина или са боцом и почиње: «Да напијемо у славу Божју и у славу светога великомученика Ђорђа. Ко му славу подиже, да му Бог поможе». И онда ређа молитвање за дом, за госте, за цело Српство, за владара и за све људе. Сви гости као и сва чељад стоје и вичу «амин». Разуме се, да се на дан Славе чува породица од каквих недоличних дела. Свак се стара да госте што боље може дочека и почасти, да неко добро дело учини, да се измири са својим суседом и званицом. Крсно име је празник када највише долазе гости па је отуда мило свакоме да има што више гостију. Црногорско племе Бајице су због оскудице у гостима били принуђени да промене своје Крсно име Малу Госпођу и замене је са светим Јованом. Α το се десило овако: како су околна племена због рада око спремања зимнице била заузета, те нису могла из далека долазити на славу ο Малој Госпођи, скупи се једне године цело племе и донесе одлуку да узме за славу онога светитеља који пада зими кад су људи најмање заузети својим пословима.

У многим српским крајевима слављеничке куће носе обавезно вино и хлеб, «пуње» и «проскуре» како се друкчије називају, кад хоће да се истакне, да се на њима врши литурђија. Некада се пуње назива уопште вино које се за славу троши, ваљда зато да се покаже разлика овога од обичног вина. У једној народној песми читамо:

«Слави кнеже честит Ђурђев данак… Па покупи коње и мјешине, Да купује пуње Ђурђеву дне».

Слично место налази се и у «Горском вјенцу». Сердар Вукота прича да је сањао, како су пошли у Котор двеста Озринића

«И толико поћерали коњах,

Да узмемо пуње аранђелско,…»

Никакви случајеви, ма колико страшни били, Србина не ометају, да се своје славе не сети и да је не прослави како може. Познато је да су српски војници у рову, за време борбе, славили своје Крсно име, онолико колико су му то прилике дозвољавале. Они би раније припремили свећу и нешто да почасте своје другове. To су исто радили и заробљеници и они који су живели по затворима. Безбројни прлмери потврђују догађаје из пееме «Ко крсно име слави, оном и помаже», да су истовремено славили и сужњи у тамници и њихови домаћи кући. Слава их је повезивала, они се истовремено једни других сећали, у истом моменту можда славску свећу палили и узајамно се Богу и светитељу молили.

Свака српска породица поред славе има и прислужбину. To је један светац у години који породица узме да прислужује. И прислужбина је често везана за породицу, братство или племе од давнина. Многи знају и разлог због чега дотичнога светитеља прислужују. Тога дана су њихови стари нешто необично доживели, и онда су почели тај дан поштовати. Некада су доживљаји били толико јаки и означавали собом чудо, да су тај дан људи узимали као славу, а дотадашњу славу задржавали као прислужбу. У породичним молитвама се увек обраћа за помоћ поред Крсног имена и светитељу кога прислужују.

Пуно кућа има неке нарочите особине у верском поштовању и одржавању празника. To је њима остало од старине. Ако се, например, прадед молио често неком светитељу или постио неки дан, онда његово потомство то исто продужује. Има и таквих појава да само једно чељаде у кући врши извесне верске дужности било у посту или молитви према некоме светитељу, а остала чељад не. To после прелази на потомке овога лица. Као што се види, пуно српских кућа, поред општих познатих светковина поседује и неке своје нарочите.

У крајевима где се лети са стоком сели на планину ради паше, постоји празник планине — Илиндан. Планинска насеља тога дана добијају свечани изглед. У селу нико не остане, све је изашло на планину да заједно са својима проведе овај празник. Домаћин је у кругу породице и светковина породична има изглед Крсне славе. За тај дан позову се гости из града, а и они сељаци који нису те године са стоком излазили на планину. Осим ових гостију, сви становници планинског насеља чине једни другима посету. После ручка одржавају се народни сабори на одређеним местима, где се игра и пева и расправља ο народним потребама. На неким планинама су подигнуте цркве и посвећене светом Илији. Код тих цркава се одржавају љетни сабори.

Највеселија породична свечаност је свадба, женидба. Преко свадбе породица добива новога члана у своју заједницу или га испраћа за другу породицу, приликом удаје. Сва весеља женидбе и удадбе нису ствар само младожење и невесте него свих њихових сродника, пријатеља и суседа. Управо свадбено весеље чине ови; док брачници због стида не дају израза своме расположењу. To учествовање сродника и суседа почин>е одмах већ са прошевином, просидбом. Тада домаћин куће, одакле је девојка, позива све суседе на прстеновање, уговор. На дан свадбе такође дођу опет сви на дочек и испраћај сватова. У случају да су сватови издалека, суседи куће девојчине родбине, разводе сватове на преноћиште. Успомену на то су сачувале и народне песме:

«Разведоше свате по конака Где двојицу, а негде тројицу Где петину, негде деветину, Да им лепше буде на конаку». Такође и младожења,односно његова кућа, позива у сватове све оне с којима је у добрим односима и, разуме се, све рођаке. При избору сватовских звања, води се рачуна ο пријатељским односима које кућа младожењина има. Особито се гледа при избору кума венчанога који треба доцније да крштава децу. У многим крајевима младожења не иде у сватове, него чека код цркве сватове с младом и после венчања иде сам кући. Сви учесници на свадби чине што је могуће више весеља: пуцају из пушака, певају, играју, дижу здравице. Све се такмичи да појача весеље оних који свадбу чине. И за свадбу су везани многобројни обичаји. При поласку сватова браћа изводе невесту и предају је сватовима, а отац даје својој кћери благослов, што чине после њега и други. Сви они желе да њихова одива донесе у нови дом сваку срећу, мир, слогу, љубав; да изроди добар пород и то «двије кћери и четири сина». Овај број се најви1де наводи, али има и других као на пример «Дао ти Бог девет синова као девет Југовића». Молитва коју отац даје кћери зове се «добра молитва». Једна од таквих шолитава гласи: «Хајде, кћери, збогом, с тобом ми вазда била свака добра срећа и Господ Бог, али ми се никад не вратила на отњиште, већ на радост и на пиће». Како је народ уочио да често долази до неслоге у кући између снаха и заова, изражава се жеља, да се прво рађају девојке па онда синови. У једној молитви, управо здравици наводе се и ове жеље:

«Прве кћери, потоње синове, Да се прије кћери разудају Да се два зла у дом не саставе». Долазак сватова са невестом означава највеселији догађај за породицу. За улазак у кућу невесте везани су неки обичаји: младу дочекује пред вратима свекрва са решетом у коме се налази зрневља од разних жита. Млада са овим решетом баца уз кућу. На прагу од куће је срета мало мушко дете које она узима у руке и уноси у кућу. Постоје још многи, обичаји приликом уласка невесте у нови дом. Сви ови обичаји символишу сједињење невесте са новом породицом. У вези са свадбом постоје многобројне народне песме. Ваљда нигде није српски народ толико певао колико приликом свадбе. За сваки догађај постоје нарочите пригодне песме почевши од прстеновања девојке па све до растурања сватова. У њима је опевана млада и младожења и њихова лепота, затим свадба у кући девојачких родитеља, путо вање сватова, долазак_ сватова с младом у кућу младожењину итд. Скоро ο свим јунацима српским, ο којима постоје народне песме, опевана је и шихова женидба. Народни песник је радо узимао тај догађај из јунаковог живота да га у песми претстави. »

У вези са свадбом постоји обичај даривања. Обавезно млада дарива сватове а сватови узвраћају и даривају њу. Даривање је нарочито обавезно у породици. Ту се сваки члан породице сматра дужним даривати снаху, а она њима дели донесене из рода дарове. Све што невеста добије као дар, остаје као њено власништво за увек и не улази у заједничку кућевну имовину. После свадбе врши се обичај доласка у походе. Све док се не изврши лзвај обичај пријатељи не посећују једни друге. У походе иду рођаци невестини, најчешће браћа. To је у ствари почетак пријатељских односа међу две породице. Са својом браћом сестра иде у род на неколико дана и разуме се носи дарове. Обичај похода врши се обавезно и сматра се као лзраз поштовања према својој одиви и новим пријатељима. У народним песмама се такође помиње овај обичај, a у једној песми се прича како јетрве коре једну између њих којој браћа нису дошла у походе:

«Кучко једна, наша јетрвице! Ти си врло браћи омрзнула, Те те браћа походити неће».

Породично васпитање: «ваља се», «не ваља се».
Чување образа највиша Етика. Рад без лености, штедња без тврдичлука. Гостопримство и милосрђе.
Ο крви и наслеђу.

Општи народни морални прописи српскога народа неговани су и чувани углавном у породици. Као што се данас у доста случајева човек по своме понашању у животу, може познати којој школи припада, тако је у српском народу лако познати човека у каквој је породици одрастао. Пре од свих других знања, старији детету дају упуства шта ваља, а шта не ваља чинити. Та су упуства везана увек са вером у Бога. Добра дела су по Божјој вољи и од Бога награђена, а зла и рђава дела повлаче за собом казну.«Ко зло чини зло и дочека» јесте једна од многобројних народних пословица, изражених у овом смислу. Уз пословице постоје многобројне приче и песме по којима увек добро бива награђено а зло кажњено. Сва та објашњења и прописи имају циљ да постигну морално усавршавање. Све што људи раде, сва њихова дела подељена су на дела грешна и дела праведна. Појам код Срба «ваља се» и «не ваља се» нема само неки враџбинеки пропис, него је везан са верскоморалним појмом, са Јеванђељем. Све оно што не ваља чинити је грех. Дете већ у породици се научи, да поставља разлику између дозвољеног и недозвољеног. На сваком кораку, свакога дана оно чује «то је грехота». Поред многобројних грешних дела људи према људима, српски народни прописи сматрају и неке преступе против природе, животињског и биљног царства као грехове. Ко се не сећа, да су му говорили кад је мали био, да не ваља убијати жабе, јер је то грехота и онај који то учини умреће му мајка. У Шумадији сматрају да је грехота прекомерно дивљач ловити па чак и шуму уништавати. — Код Срба постоји схватање, по којему, што се више живи, више се и греши. У доста случајева чељад се распоређују по грешности и безгрешности: старији људи и жене се сматрају грешнији од млађих. У српским народним песмама прича се, како јунаци испред неког јуначког подвига, који наговештава погибију, овако одлучују:

«Μрет’ ми данас или мрети сутра, Волим прије ο мање грехота».

Старија чељад у неким случајевима, нарочито кад се тиче вере, дају првенство млађима. Па и у обичном жршоту може се запазити то првенство млађих: старије жене, например кад иду заједно са девојкама, ове пуштају испред себе, као мање грешне. Оно што је грешно пред Богом, пред људима је срамотно. При процени рђавих дела, народни песник на много места узвикује:

«Од Бога је велика грехота, Α од људи зазор и срамота».

У моралу као и у другим одликама (јунаштву например) истичу се поједине породице. Оне служе за углед читавом крају. Друге породице гледале су да и оне постигну њих, да се с њима ороде кумством или приј атељством. Све што су такве куће стекле, дошло је кроз поштен и праведан рад. — Кућа је васпитач за све моралне вредности које су човеку у животу потребне и с којима се срета. Ту прво долази страх Божји и стид од људи. «Ко се Бога не боји и људи не стиди, бежи од њега». У овој пословици је српски народ јасно указао на опасне и неваљале људе. Народ нигде није препоручивао бежање, него увек јунаштво, а овде уираво препоручује бекство. Он не каже да таквог човека треба убити, него просто да од њега треба бежати. Убиство би значило грех а и спречавање да се преступник покаје.

Важно је нагласити да су праве српске домаћинске породице остале далеко отпорније према новоме и модерноме, него оне где није било ни трага ο правом домаћинству. Патријархалну чврстину у тим породицама и њихову тежњу за чувањем старине, нису могли ослабити ни богатство, ни школовање појединих његових чланова. Оне су сматрале промену живота у духу новога времена као самоодрицање вечних моралних прописа и изравњање са оним који за такве прописе нису никада марили. Шимуновић је узео за предмет. својих приповедака неколико таквих српских породица из Далматинске Загоре. Он је њих заво лео баш због њиховог старог чувања и поштовања старине. У своме роману «Породица Винчић» он описује породицу Арсенија Ненадића: «Арсенији и његовој породици новаца готово није требало, осим сребрних цванцига и талијера за ђердане те девојачке и момачке капе. Мало шта су продавали, а куповали баш ништа, осим гвожђа, оружја и соли: рухо, покућство и оруђе направљали сами; жита, поврћа, стоке, перади, воћа, вина и меда имали на своме земљишту, а свијетлио им луч и свијеће направљене од воска из њихових кошница.

Зато у град и не одлазили,… И одијелом држали се старине више него други: Арсенији и браћи му .висјели низ плећа перчини окићени сребрним илицима, а момцима, исто као девојкама, звецкале на капама цванцике». У таквим породицама вечно се држи ватра на огњишту; жене за време обеда држе поред трпезе луч и светле; обавезно госту полевају да се умије. Што је главно, оне са жаљењем гледају на чиновничке и градске породице.

Под појмом морал, српски народ разуме част — образ. По образу Божјем створен је човек. Ко држи образ, држи Бога у себи. Никакво овоземаљско благо не може заменити образ, отуда пословица: «С образом се ништа није помешало» и «Све за образ, а образ ни зашто». Образ као символ поштења долази отуда, што недела изазивају стид и срам, a το се испољава на лицу. Појам «светао образ» или«човек светла образа» означава човека који због својих дела може свакога погледати. И не само то, него та дела нису обична, него су узвишена да би образ светлијим учинила. Истицаћ>е толике вредности образа, захтева и велико чување његово. И богати и сиромах, и мали и велики, једнако мушко и женско, стара се целога свога века, да очува образ, јер «док има образа, има свега». Свима људима треба да је образ једнако драг и да га цене као светињу. Људи се заклињу образом као највећом вредношћу: «Образа ми!» — «Образа ми, што ми од њега нема ншпта милије на овоме’свету!» Међу благословима најугледније место заузима благослов: «Светао ти образ!» или «Светао му образ на дивану Божјему». У овоме случају се мисли на светао образ с којим човек изађе после смрти на Божји суд. Онај ко има овамо образа, на овоме свету, имаће и на другоме. У песми «Урош и Мрњавчевићи» пева се како цар Урош благосшва Марка Краљевића због његовог заступања правде:

«Куме Марко, Бог ти помогао! Твоје лице св’јетло на дивану!»

Као што се образ цени изнад свега, тако се сматра за највећу несрећу немати образа. Противно од светла образа је црн образ. Свако недело по влачи за собом црн образ. У народним песмама сретамо овакав стих, изречен поводом неког рђавог дела:

«ΠΙτο уради црн му образ био!»

Кад Србин непгго рђаво учини, или чује да је неки учинио, узвикне: «Αχ, црна образа!» Ничега се он у томе часу не сети, да му је угрожено, колико образ. Све се друго може лакше надокнадити него образ, јер «вода све опере до црна образа». Стога се људи старају, да никада неваљало дело не учине. Па не само да се Србин стара ο своме образу, него и образу другога човека. Спасти некоме угрожену част је већа ствар, него спасти га од смрти. Одбрана части истиче се по своме значају изнад свих других одбрана. Осетљивост човекова нигде није тако јака, као кад се неко «дрзне његовога образа».

Чувар и одгајитељ свих моралних правила била је, дакле, српска породица. Ту се учило и ο светлом образу и указивало на неваљалства као на нешто страшно. Више него ико други, осим цркве, човеку је породица давала упуства за морални живот и наглашавала строго шта не сме радити. Никоме није стало толико до моралног живота својих чланова, колико породици. Зашто? Зато, што брука једнога члана породице баца срамоту на целу кућу, преноси се на потомке и шири се на роћаке. Онако како се у честитости поносе својим рођацима, тако се стиде у неваљалству некога свога неваљалога роћака. Колико је српска породица до свога моралнога угледа држала, довољно је навести случајеве, да су се одрицали својих најближих сродника и рођака, ако су ови својим делима срамоту кући наносили. Било је случајева, да је таквога преступника кућа или његово братство, на смрт пресуђивала, нарочито ако се радило ο некоме страшно неморалноме делу. Има случајева, да су своје неваљале сроднике проклињали, протеривали из своје средине, избацивали из читуље и родословне везе. У српском народу постоји породична утакмица — ко ће бити први. Али та утакмица усредсређена је пре свега на морални живот. Није онда чудо, што су сви посматрани од свакога. Неваљалство се није могло сакрити а заиста ни опростити. У таквој средини свак се морао чувати и због себе и због својих сродника, јер је знао да на њега свак гледа, као што он гледа на друге. Један јунак Љубишиних приповедака овако приказује страх од народног укора: «Ја се више бојим сеоцке него ли Вожје, јер ћу се Богу молити пак ће ме и помиловати, а лред селом капица ми не помаже, ако ћу их слимајући седморо на дан дријети!»

Задатак породице је, да она својим животом и радом допринесе одбрани и јачању свога народа.

Све добре одлике српске породице су и одлихе српскога народа. Кад се говори ο српском јунаштву, мора се говорити ο српској породици, где је стварано и одгајивано то јунаштво. Вековима главни део васпитања био је усредсређен да се сачува јуначки дух. Отуда код Срба појам јунак има много шири значај, него што је ратна храброст. Јунак пре свега мора бити човек — високо морална личност. Храбар може бити и разбојник.

Срби као мали народ били су свесни, да се они само јунаштвом могу одржати и повратити стару славу. Никакво царство које није на сабљи добивено, нема код Срба цене. Своме вековном непријатељу Турчину признавали су Срби јунаштво, иако не увек човечност. Као што је понос опремити на војску борце, понос је да ти борци покажу јуначка дела — да би се могла кућа прозвати јуначком. Углед такве куће је неоспоран. И јуначка смрт се цени, и она поред домаће жалости доноси утеху породици. Познато је, да неваљалим породицама у Црној Гори кажу: «Свак им је на постељи умро», тј. нико није у борби погинуо. Као страшну клетву наводи Његош у «Горском вијенцу», за оне који би издали заверенике против потурица, да им жели кућа мушке главе и «Главе мушке не копа од пушке».

Јуначки дух развија се причањем јуначких примера, постављањем јунаштва као првог циља чо« вековог, доводећи лично јунаштво у везу са општим српским интересима. И народне игре и песме су у највећем броју јуначке. Од рођења дете у породици прати васпитање у јунаштву, јер је српска породица увек свесна вредности јунаштва.

Друге добре особине угледне српске породице јесу рад и штедња. Домаћинске куће истичу се радом. «Κο ради, Бог не брани», каже једна од многобројних српских пословица ο раду. Леност је сматрана код Срба увек као велики порок. По једној пословици, лењивац је искључен из деобе Божје среће. «Устани лени, Бог срећу дели». Због прилика могао је само у неким српским крајевима бити запостављен рад и занати, али ипак презир према раду и радним људима није ни тамо постојао. Има истина неких заната према којима су ратнички српски крајеви показивали извесно презрење, али то није долазило због лености, него због неприкладности да свој ратнички живот прилагоде животу једнога занатлије. Скоро сваки р>ад је код Срба праћен песмом и то преко целога дана. Од свих занимања, до скоро, највише се ценио сељак и његово занимање, далеко више него трговац и занатлија. Једна од особина које су истицале поједине куће, била је и радљивост. Свак је гледао да се са таквом кућом опријатељи, да тамо уда своју кћер или се отуда ожени.

Потребна је поред рада и штедња. Под штедњом се разуме првенствено кућевни ред, а никако прекомерна штедња која прелази у тврдичлук. Штедња се истиче више него рад. «У радише свега беше, у пггедише још и више». И у погледу штедње, као и у погледу рада, изрекао је наш народ многобројна правила по којима се управља. У свима се препоручује ред у свему и скреће пажња да могу наступити тежи дани. «Чувај беле паре за црне дане». Појам уредна кућа, не означава увек богату кућу, него ону кућу у којој се одржава ред у раду, у распореду, у трошењу и где се све извршује са мером.

Мало је где у Европи развијено гостопримство, као што је код српскога народа. Кад се Србин нађе у туђини, ништа га тако непријатно не изне~ нади, колико туђе слабо гостопримство. Особином гостопримства одликује се српски народ као целина. Кад неко из далека дође, онда цела околина заузима положај домаћина. У том елучају сви се сматрају позванима, да таквоме укажу што више пажње. Гост у сусетству, селу или племену, иако је смештен у једној кући, свима је гост; сви морају пазити да му се што непристојно не догоди. Али јасно је, да се πρε другога, истиче породица као носиоц потпуног гостопримства. Обичај гостопримства је наглашен као обавезна одлика домаћинске куће. Свакодневно се у тим кућама мисли на госте и за њих припрема. Л. Лазаревић у својој приповетци «На бунару» каже за породичну за~ другу Матије Ђенадића и ово: «Оно му је кућа, што пред њом ο шљиви боговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође нек сркне! — … A кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе …» У тим кућама се за госта чува јело и пиће и гледа се, да се не потроши на себе оно што госту треба. Овде се не мисли на госте који долазе у кућу одређенога дана, као што су слава, свадбе и друге свечаности, него на изненадне госте или како се називају — гости намерници. Α таквих гостију било је увек, особито у прва времена када кафана није било, него је путник свраћао у кућу где га је ноћ стигла. Домаћин се стара, да госта што је могуће боље почасти, јер се поред доброга и побожнога дела које се тим чини, његова кућа оглашава као «частбена» и «гостопримна». Постоји народно правило по коме, нигде се човек не може постидети као у својој кући пред својим гостима. Сачувана је у народу прича ο једном Србину кога су Турци осудили на смрт. Пре него , ћe га џелат посећи пита га паша, да ли је икад имао у животу тежи час, него сада очекујући замах џелатског ножа? «Јесам, пашо, одговори овај, једанпут ми је дошао на преноћиште путник намерник и нисам имао шта да му дам за вечеру. To је био далеко тежи час за мене од овога». Када паша ово чује, опрости му живот и посла га кући здраво. Колико пута се од српских домаћина може чути, да када говори ο уређењу своје куће и имања, рече: «Има ми где човек доћи», мислећи на госта.

У српској кући гост је заштићен од напада, и ако би он учинио увреду домаћину, овај је неће вратити, — опростиће му јер му је у кућу дошао, «прешао кућни праг». Дешавало се, да бежећи од некога човек уђе у нечију кућу и овај чија је кућа, дужан је био да колико год може заштити бегунца од потере. Госту се даје у кући првенство пред домаћим чељадима. Ако има више гостију, онда се првенство даје најугледнијем. Гост седи у прочељном месту, њему се даје прва чаша, пред њега се ставља глава или плеће од печеног или куваног брава у знак почасти, а млађа чељад му се клањају и љубе руку. Гостопримство није само знак друштвених прописа, него и веровање да се чини богоугодно дело. Зато оно не може узалудно бити учињено. Једна народна прича каже, како је неки човек путујући издалека наишао на једну кућу и затражио преноћиште. Домаћин га прими, угости и ујутру испрати на пут, па му при поздрављању рече: «Хајде збогом, ни платиша ни вратиша». Неколико година после тога, овога домаћина натера глад у породици, да пође са својим коњем далеко да тражи жита. Пут га занесе баш на кућу његовог некадашњег госта, кога он није познао, али је овај њега познао. Домаћин га лепо угости, а ујутру му опреми товар жита. Кад је путник хтео да плати, овај му рече: «Ја сам онај коме си пре толико година рекао: ни платиша ни вратиша. Ево дошло је време, да ти оно преноћиште и онај дочек платим».

У вези са гостопримством стоји и примање невољника и сиромаха. Такве куће које су увек отворене свакоме коме помоћи треба, називају се поштене куће. Мало је које преступе српски народ тако страшно осудио као тврдичлук, као немилостиво понашање према сиромаху и просјаку. У песми «Љуба богатога Гавана» због презира жене Гаванове према двојици Божјих анђела прерушених у просјаке, Бог ствара Блатно Језеро на имању Гавановом. У нашим народним песмама у којима се описује рај и пакао, редовно се намешта у пакао неко лице које је на овоме свету било немилостиво. Тако у песми «Пречиета Марија и свети Аранђео у рају и паклу», прича се, како су видели пречиета Марија и свети Аранђео у паклу једну бабу, како је саставила зубе и колена, a у зубима држи комад овсенице. Кад Пречиста пита Арханђела, шта је она згрешила, он одговара, да је баба била богата док је била на овоме свету,

«Па кад свеци земљу облазише, Свети Петар и свети Никола, Заискаше сира и млијека; Заискаше хљеба бијелога, He да бака хљеба бијелога, He да бака сира и млијека, Већ ртима што је закувала; Оно ми је свецима изн’јела. To је баба Богу згријешила,

Па сад плива по јаду неситом, И пливаће до Божијег суда».

Опште распрострањено веровање код Срба је, да у лицу просјака могу бити прерушени анђели или светитељи. Отуда је удељивање просјаку и сиромаху, удељивање самоме Богу. «Ко сиротима удељује, Бога задужује», гласи једна пословица. На породицама које милостињу чине почива Божји благослов. Највећим људима — владарима и херојима српске историје приписује се особина срца милостива. Онај који нема такво срце је нечовек. Једно од три нечојства бега Костадина је његово немилостиво срце према две сироте које су му дошле да их нахрани и напоји, а он им рекао:

«Ид’ одатле, један људски гаде! He гад’те ми пред гостима вина».

Марко Краљевић који је овакав поступак бегов видео, узео је две сиротице, нахранио их, напојио и обукао у нова одела, ria их је онда послао бегу. Сад их је бег друкчије дочекао. Примио их је и повео у двор и поставио за сто, огласивши их за господске синове. Рад светитеља Саве, како га описују његови ученици и савременици и како га је народ запамтио, састојао се у срцу милостиву према свима који су у невољи били. Ту особину поседују и сви други светитељи српски. Никоме се који је у невољи помоћ не сме ускратити. He гледа се ни на положај — довољно је само, да неко помоћ тражи. «Ко проси, па да и круну носи, удели му». Гладнога нахранити, жеднога напојити је еванђелска заповест а и прва дужност Србина и српске породице. Страшне су речм, рећи за неку породицу да би им гладан човек умро на кућном прагу. Једно чељаде са срцем милостивим задржава срећу у кући, па се некада каже за такво чељаде: «Благо га кући у којој је». Предусретљивост према сиромасима назива се у народу понегде поштење. Под поштењем још се подразумевају многе добре особине, једном речју доброта.

Српска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је српска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња .пријатељима — роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:

«А где наћох за себе девојку, Ту не нађох за се пријатеља; Α где наћох за се пријатеља, Ту не нађох за себе девојку». Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслећа. Чудновато је да је оно јаче код на* шег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна ο своме породу, —· тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле he се оженити. Богатство — мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина. У удавању девојке мало се отступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу «дај девојку у богату кућу, а жени се од људи». Деца се умећу на ујчевину. «Одакле жена, одатле и деца». Највећи српски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Мкљанов у својим «Примјерима чојства и јунаштва» навео је примере неких гласитих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло «по мајчиној крви а не по очиној .,. Зато народ ο томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит». Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се «јуначка крв у слабу прелила».

Наследствене особине наш народ прати «од девет дедова». Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе’. испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: «Види мајку, па узми девојку». Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некада просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, a да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. «Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је».

Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Ма да је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: «Згодиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште». Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. «ΙΠτο научи девојком, не одучи «евком». Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: «Али девојци срећу губи». To he рећи: ако се ο једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније ο њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. Α како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер «оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две». У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одго вара: «У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама». Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.

Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да се с њима дружи и дичи. To народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. Α разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:

«Без вас би је могао стопити, Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју; Немам с киме хладно пити вино, •Но сам љуби мојој поклонио».

Са смрћу његове жене престало би пријатељство између њега и Југовића.

Многобројне су народне пословице у којима српски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам «господска крв» или «чиста крв», означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: «Тако ми једне крви»). «Погана крв», «отрована крв», «тешка крв» означава људе опаке и неваљале. «Туђа крв» су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица «Крв није вода» употребљава се у два смисла.

Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. — Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. «Од зла рода да није порода».

Радост због рађања. Ο нероткињама. Давање имена деци.
Свечаност при подизању куће.
Смрт и подушја. Угашено огњиште.

Овде је реч ο огосм догађајима породичним који уносе у породицу или весеље или тугу. Сваки значајан догађај једне породице изазива радост а истовремено и учествовање у радости рођака, суседа и познаника. Највећа радост за једну породицу је рођење мушког детета. Живећи дуго векова у непрекидној борба са непријатељима и будући изложен свакодневној погибији и нестајању као и у губљењу у туђу веру и народност, српски је народ осећао опасност у опстанку свбме. Ради тога је морао увек да броји себе, да цени сваку мушку главу, јер она претставља број вгапе и још једнога борца на српској страни. Α новорођени је рођен за борбу, за оружану борбу, за одбрану себе и свога народа, па се стога, тек се дете роди, поред њега ставља одмах поред крста оружје: пушка, пиштољ, нож. Његова рука мора прво за ова оружја дохватити, да би му тако пошло од руке, да у животу буде јунак. Куће се поносе са бројем пушака тј. колико је у њима људи способних да носи оружје. С друге стране мушкарац продужује лозу, одржава кућу, чува све породичне светиње, пали славску свећу, задржава имена и презиме својих предака, врши им прекаду. Женска деца то ништа нису у стању сачувати. Са удајом она губе све знаке родитељске куће. «Кћери су туђа кућа», каже једна пословица. Зато се за човека од кога не остане мушкога рода каже, да му се «кућа угасила» или «ископала». Роћење мушкога детета поздравља се пуцњем из пушака од стране укућана, рођака и пријатеља. To је весеље особито наглашено у породицама где су се почели мушкарци проређивати и постоји опасност угасе, или где су се пре тога рађале девојке. Нерасположење приликом рађања девојке изражава се гашењем ватре на огшишту. Отуда је дошао израз, кад ватра неће да гори: «У овој кући не гори ватра као да им се девојка родила». Јер не само што ватра не гори због гашења, него постоји веровање, да и иначе слабије ватра гори кад се роди девојка. Жена породиља појачава свој углед кад роди мушко дете. Такав углед не може никада имати жена нероткиња. На њу се у доста случајева гледа као на уклето чељаде, које је предодређено да прекине лозу у једној породици.

Породиља се сматра нечистом све док се не умије светом водом коју донесу од свештеника тј. док свештеник не очита молитву знаменовања. Пре тога она се не дотиче хране коју употребљавају друга чељад. Првих дана по рођењу долазе рођаке и сусетке «на бабине» и доносе детету и породиљи дарове. Мушкарци ретко иду или у неким крајевима никако, — а ако их нанесе пут, да сврате у кућу где је новорођенче, дужни су га даривати у новцу, «бацити на колевку», како се то каже.

Једно од питања која се намећу породици са новорођенчетом је давање имена. Негде се ово оставља на вољу куму, а негде се кум саветује са дечјим родитељима. Свак воли да његово дете добије лепо име. У разним српским крајевима, дају се и различита имена. Негде су као у Јужној Србији и Војводини више заступљена календарска имена и гледа се, да се детету даде име онога светитаља који пада на дан када се дете родило. Тога се донекле држи у целом Српству. Тада се каже да је «дете само себи одредило име». Највише су застушвена народна имена. Па и ту се може поставити разлика. У Србији рецимо, има много имена са основом жив (Живко, Живорад, Живота, Живомир, Животије итд.). Много је имена у целом Српству са основом в у κ (Вук, Вукић, Вукашин, Вучета итд.). Некада се именом показује нека намера: ако се рађају кћери, даје се име Стана, Стојка да би стало са рађањем женскиња. Име Ненад даје се детету за које се нису надали да ће се родити.

Обично се дају имена старих предака и то оних добрих, да би се потомак у њих увргао. Неке породице строго пазе да не дају имена којих има у <суседству јер се предијевање туђих имена сматра као рђав поступак. To се објашњава и практичним разлозима. Ако у једном селу имају два човека једног имена, кад једнога од њих неко зове, не зна се увек на кога се мисли. Но главни разлог је у томе: ако један од ове двојице умре или погине, његови сродници при помену имена онога који је у животу, увек ће се сетити свога мртвога рођака и своју жалост позледити. Познато је, да су у таквим случајевима живоме једноимењаку мењали име у породици и почели га друкчије звати.

Из милоште дају деци још једно име, поред крштенога. To име некада остане доживотао. Тешко је наћи дете које му не би родитељи тепали и називали га једнивд именом које им се чини да садржи више родитељске нежности. Такође се и деца у кући називају међусобно милијим именима. Сестра брата зове бато а он њу сеја у колико се не зову другим изведеним именима. Ретко где деца зову родитеље по имену. Најчешћи су називи «тата», «бабо», «нана», «мама». Али има и других назива која деца сама измисле, или родитељи већ. од раније имају неко мило име.

Што се тиче презимена она се не мешају, али у томе не постоје јединствени обичаји. Негде се узима презиме по деду или прадеду, а негде се држи старих презимена и нерадо се старо презиме мења. Осим по претку има презимена изведених по некаквоме називу који је породица или њен предак у прошлости добио.

Од других радосних породичних догађаја ваља споменути подизање куће. Породица припрема свечаност кад удара темељ за нову кућу. Темељ освећује свештеник и онда се припрема мала свечаност у којој учествују мајстори и суседи заједно са укућанима. Али главна свечаност је, када се дижу рогови — кључеви, слеме. Тада се позову и суседи на свечаност. Сви обавезно донесу поклоне: људи боце вина или ракије, затим печене овнове а жене кошуље и чарапе. Један део поклона веша се на рогове (боце с пићем, чарапе и кошуље) и све то припада мајсторима који кућу граде. Сви званице овога дана раде као мобари. Час весеља настане када се исправљају и намештају рогови и лраћен је пуцањем из пушака. ^а време општег ручка дижу се здравице у здравље домаћина и његове чељади: да му нови дом буде срећан, да се под кровом новога дома одгаја све што је добро и честито, да дом увек буде отворен беднима и невољнима, да буде свратиште путницима и намерницима, да у њега људи долазе и јуначке и људске разговоре воде а све на понос и дику домаћих. Овога дана се особито поштовање указује мајсторима, особито ономе главноме, протонеимару. Њему се указује почаст, што он за време ручка седи у прочељном месту и прима први чашу.

Некада је за једну породицу био свечан и радостан дан, када је један њен члан постао пунолетан за војску. У Црној Гори се на дан примања пушке приређивала гозба и давале напојнице. Зрелост за ношење оружја сматра се мешање у људе, а ношење оружја велика част, јер је дотичнога краљ примио за свога војника. И разуме се породица се поносила када је једноме њеном члану та част додељена.

Постоје многобројни други догађаји који обрадују породицу и унесу у њу специјална расположења. Ту би дошло крштење детета, оздрављење од неке болести, повратак са далеког пута домаћина или некога из породице, добијање некога одликовања или звања, куповање куће или земљиш*а. И у овим веселим догађајима учествују суседи и рођаци и сматра се као обавеза доћи на честитање. Једна врста домаће свечаности је берба винограда, воћњака или збирања ма које врсте летрше.

Осим радосних догађаја породицу погађају и жалосни и тужни часови. И те догађаје српска породица дочекује јуначки и сматра их као вољу Божју. Најстрашнији удес за једну породицу је смрт домаћина или једнога члана породице. Свакако да се поставља разлика у жалости: ако је неко сувише стар умро «по реду», онда се он мање жали. Стара чељад лако очекују смрт. Она већ припреме «укопне хаљине» у којима ће се сахранити. Има крајева где жене сачувају своје венчано одело и намене га да се као старице кад умру у њему сахране. И љ>уди се такође брину ο припреми одела за погреб. Они све припреме раније; одреде где ће се сахранити; шта ће се на дан њихове сахране потрошити. Дан смрти се зове «судњи час». Он се сматра као свет, са њим се људи куну («Тако ми судњега часа»). Приликом смртнога случаја, породица се стара да што легапе предусретне оне који дођу на испраћај умрлога. Тада се чине велики трошкови, па се ји каже: «Где је смрт ту је и разура».

На глас ο смрти неког у селу, сви људи остављају своје послове. He ваља радити све док се мртвац не сахрани. Жене исто тако остављају своје ручне радове. Породица одреди дан сахране, a το је главни дан жаљења. Ближњи рођаци и суседи дођу одмах и ред је да целу ноћ преседе код мртваца. To се зове дворење. Ови се онда нађу при руци породици, да јој помогну у дочеку жалбеника и уопште у пословима кућним, јер су онда домаћа чељад услед жалости пометена, нарочито ако им је угледни члан умро. Долазак на сахрану зове се покајање, жалба, пратња, долазак «на хвала је Богу». Овај последњи назив долази отуд, што се приликом изјаве саучешћа каже ожалошћеном: «Хвала је Богу!» Α овај одговара: «Коме но Богу!» Ако је неко умро или погинуо далеко од своје куће, породица кад добије вест, одреди један дан жалости, кад треба да дођу жалбеници. Онда се намести одело покојниково, н>егово оружје, слика и жалбеници прилазе тим стварима као да је ту његов леш и наричу и жале.

Породична љубав која постоји између сродника, одражава се и приликом смртних случајева. Жаљен>е за умрлим је велико и оно се изражава многим спољашњим знацима: жене су раније резале своје косе, грдиле своје лице, а мушкарци превртали своје одело, пуштали браде, грдили такође лица, носили оружје наопако. Жалост се изражавала кроз лелек, плач, кукање и нарицање. Обавезно се ожалошћени облаче у црне хаљине. Особито је велика жалост тамо где се ископа кућа и угаси огњиште. Α το је у оним породицама где су смрћу једнога мушкарца остала само женска чељад, или је у изгледу да његовом смрћу престане мушка лоза. To је највише случај код синова јединаца. Највише жали мајка сина и сестра брата. Због стида који је владао у српској брачној заједници, жени је срамота плакати за својим мужем, или мужу за својом женом. У неким срггским крајевима то се и до данас одржало. Велике жалости трају дуго, негде месецима, a негде и годинама; док се у породицама где се угасило с мушке стране одржава доживотно. Остатак никада више не може имати веселих часова, нити запевати нити заиграти. Ожалошћени увек изазивају сажаљење и поштовање код својих ближњих. Особито су у поштовању самохранци, они који су остали без својих синова, затим еестре безбратнице. На кућу где је угаса, ставља се црни барјак, ломе се неки знаци домаћинства као воловски Јарам, овнујско звоно, затим се гаси ватра на огњишту.

Ο својим умрлим сродницима породица се брине и после њихове смрти. Четрдесет дана после сахране одржава се парастос, помен. Тада се поред свештеника позову и суседи и пријатељи и после молитве и обреда држи заједнички ручак. Свака скоро српска породица има књижицу где су уписана имена свих умрлих уназад неколико покољења. Ова се књижица зове «ЧиТуља», и један од чланова породице је носи у цркву, увек кад се одржавају задушна богослужења да из н>е свештеник помене имена умрлих. Позната су у српском народу давања милостиње за душу неког умрлога («дати пред душом»). Дана смрти сродника сећају се, и на тај дан пале свеће у цркви и избегавају да раде. И иначе породица је обавезна палити свеће за душе својих умрлих. Сва ова сећања на своје мртве изазивају у породици једну сету, једно озбиљно свечано и по мало тужно осећање. У ред таквих свечаности иде посећивање и подизање гробова. Сви воле да им свештеник бар ο Задушницама окади и прелије гробове њихових сродника. Сродетаци се старају да подигну што лепши споменик и стављају натпис, где обавезно стоји ко споменик подиже. Као што је страшна заклетва, кад се неко закуне очевом или мајчином душом, тако је исто страшно закле™ се гробовима својих сродника.

И још неки породични догађаји изазивају жалост у породици сличну смртним случајевима. To су разна неваљалства која учини цела породица или један њен члан. Неке страшне преступе наш је народ окарактерисао као «погибије горе од смрти». Управо смртни случајеви су од Бога и сматрају се природним. Тада ближњи долазе на саучешће и изражавају жалост и утеху ожалошћеним. Али приликом неког моралног престуиа, породица остаје усамљена и њу, може се рећи, нико не сажаљева; она сама пати и носи жиг срамоте. Такве породице су се у доста случајева селиле из свога места, продајући своје имање и бежећи тамо где he моћи бар донекле да умање своју бруку. У оним случајевима кад је недело учинио један члан који се својом настраношћу издваја од остаг лих својих сродника, или је недело учинио нехотично, онда се сматра обавезним од суседа и сродника, прискочити породици у помоћ путем утехе или материјалне помоћи, ако је ова потребна. Разне су друге несреће које могу погодити породицу. Ту долази например осакаћење на раду, унгаптење имовине, бекство девојке за некога кога њени родитељи не воле да имају за зета, или женидба без саветовања са старијима, свргнуће са неког положаја, губљење звања и тако даље. Увек се у овакврш случајевима, гледа да породица не остане усамљена у својим патњама, нарочито онда када ју је снашла несрећа или неприлика, а она није томе крива.

Ни добро ни зло не могу се сакрити.
Узроци напретка једне породице и назатка друге.
Наслеђе благослова и клетве.
Страшне последице неморала.

Живот српске породице стоји тако рећи под сталним надзором околине. Велико наглашавање сродничких веза и међусобни породични односи, учинили су да се породица не може замислити потпуно усамљеном и независном. Отуда се не може бити равнодушан према раду и животу једне породице, јер се тај живот и рад тиче Свих. Ήο он се особито тиче породице. Зато се увек у српској породици водило ο томе рачуна и строго гледало и тежило, да се ради и живи у духу постојећих црквенонародних прописа. Народ је у своме сазнању дошао до закључка да углед, богатство, здравље једне породице зависе од њених дела. Ако су дела рђава онда породици пође наниже, настане «свратак», а ако је породица оличена у добру, окда се јавља напредак у свим њеним пословима. He мисли се ту на рад као посао, него више на морални живот. Често ни рад, ни штедња, ни чување не помажу, ако од Бога није благословено. Α благословено ће бити ако породица живи по вољи Божјој. И једно чељаде у кући може, чинећи добра или зла дела, постати узрочник напретка или назатка; а тим пре ако то чини цела породица.

У хиљадама својих песама прича и пословица, српски народ је исказао свој суд ο добрим и рђавим делима и што је важно, доказао да ни добро ни зло, не могу остати без последица. У оним познатим стиховима ο Јерини то је јасно речено:

«Зло радила Ђурђева Јерина, Зло радила горе дочекала».

Ни добро се дакле не може сакрити; кад тад оно ће дати своје плодове. «Баци добро у воду, па ти хајде уз воду и добро he те стигнути!» Друга једна поеловица гласи: «Учини добро не кај се — учини зло надај се!» Тако је и код појединаца, тако код народа, војски и друштава, па тако и пре свега у породици.

Позната су доброчинства која доносе срећу и напредак: милостиња, правдољубље, побожан живот, скромност, задужбинарство, слушање старијих, притицање у помоћ невољнима, служење другима ^а углед у добру. Преко ових дела не само да се осигурава благослов Божји над једном кућом у садашшости, него он прелази и на потомство. Народ тачно зна да објасни, чијим заслугама се једна породица издигла до великог угледа, као што зна да објасни и назадак и пад једне породице. Он се при овом објашњењу често губи до у дубоку старину. Има породица на којима је «остао благослов« од стране неког духовног човека или просјака или ма кога, ко је запазио добра дела њихових старих, па у одушевљењу изрекао благослов. Ове породице уживају углед код својих ближњих, а и саме су свесне добрих успомена од стране њихових старих. Назив «срећне куће» укључује у себе поред срећног стања у коме се кућа налази, још и добра дела, заслуге домаћих које уверавају, да је тој кући осигурана добра будућност.’ Иначе ни најбољи сјај и богатство код некога не могу српски народ одушевити ако иза тога не стоји морална тврђа. Није свачија имовина једнако стечена, па отуда ни једнако благословена и од других поштована, а нарочито она не уверава у свој дуги век.

Назадак једне породице и све друге несрећне појаве, оне које се јављају независно од општих народних несрећа у време ратова, народ тумачи као бездушна дела породице или њихових старих. Велико је уверење у наслеђивање злих заслуга. Свако зло дело у колико се не окаје у овоме колену, одазваће се у другоме, чак можда у неком далеком. Украо, прича се, један човек кумовског вола па га довео код оца и покаже му. Оцу се ово дело није допало, па нареди да се во пусти и упути кумовској кући. Кад во пође преко ливаде, где су били сађевени пластови сена, во поче редом јести са појединих пластова. Тако са осам. Α кад дође до деветог удари у њега роговима. Отац кад ово виде рече: «Осам пасова ће само по мало осетити, а девети ће платити ову кумовску крађу». У појединим породицама су сачувана предања на зла дела њихових предака и она као да их опомињу на дане, када he неко за та дела одговарати. Такве своје претке проклињу најстрашнијим клетвама, особито ако се последице њихових недела почињу јављати, Опште је уверење, да ће неко платити и да се због тога млађи «немају рашта мучити». Стога се старају и чувају поједини људи и жене да нешто не учине што би могло «отровати пород и потомство», или изазвати некога, да на њих баци проклетство. Ту као да су људи најмање себичњаци, јер много више гледају на своје него на себе саме. Проклета кућа на коју је неко од невоље бацио проклетство, мора некада то проклетство осетити, па ма кад то било. Најстрашније су клетве родитељске, затим проклетство од стране свештеника, од стране сиротиње, кумова, а онда и од свакога ко је увређен и невољом на клетву изазван. Чува се много од клетве саморанице и уседелице, као и од неког болесног чељадета.

Поред општих преступа и недела постоје и чисто породични преступи. Ту долази непоштовање родитеља, затим зло поступање према својим сродницима, отимање од својих рођака и сејање неслоге међу браћом. Један страшан преступ је кривоклетство, јер се и њим на породицу Haiypa велика погибија која ће кад било погодити.

Преступници се називају општим именом свашточиње, бездушници, злочинци, лакомци, лопови, ругачи, лажови, митници, издајице народне, оговарачи и свађалице («крвомутници»). Сви ови преступи одазивају се на потомству истом мером и везани су по сличности. Један ругач, например, који се руга некој глухонемој девојци, кроз неко време родиће му се исто тако глухонема кћи. Немилостиви дође у положај да сам тражи милостињу.

У ред породичних преступа долази и родооскрнављење које се у нашем народу сматра за велики грех и тамо где се оно појави готово је затирање породице. Као знак пропадања и истраге, јавља се у једној породици блуд. Он је наговештач да се једна породица ближи крају. По реровању нашег народа, блуд се никако не може сакрити, rat као срамота, нити као казна. Кад се у једном браку не одржавају деца него умиру, народ тумачи да једно, муж или жена, или обоје чине брачне преступе. Ти преступи су узрок болесног порода. Блудници су у народу презрени. У једном крају нашем каже се за блуднике «Турили hoc у зубе, срам под ноге, образ у кал».

Тако, дакле, живот једне српске породице условљен је моралним начелима. Њен напредак и назадак показују пораст или пад морала. У приликама где се нека породична појава није могла објаснити, одмах се почне превртати по прошлости да се кроз њу сагледа и објасни садашњост. To су чинили не само домаћи, они можда мање, него околни суседи, пријатељи и познаници. Свију се њих тиче једнако живот породице и они су угледајући се једни на друге у добру, а учећи се чувању од рђавих, створили слику праве српске породице. Указали су које су врлине породице, а које су опет неваљала дела; како се прве награђују> а како друге постиже казна по једноме неумитноме моралном закону.

JOBO C. АЛАИЦА

Добротвор наше библиотеке «Свечаник», Јово Алаица рођен је 20. септембра 1899 г. у селу Пјешчаници, срез Вргинмост, од оца Станка и мајке Кате, рођене Царевић. Крштен је у цркви св. пророка Илије. Парох храма био је о. Теодор Лукач. Свршио је основну школу у Вргинмосту. Учитељ му је био Милан Оклобџија. Као одличан ђак препоручен је био од свештеника и учитеља Привреднику Загребу и упућен је на занат 1910. год. Као Привредников питомац учио се занату код обртника и обућара Јозефа Розохегиа, БајаБачка. По свршетку заната вратио се кући 1916. год. По том је узет на војну службу, где је провео две године, и то најпре у 26. Домобранском пуку у Карловцу а после код Народног вијећа Хрватске. По ослобођењу отишао је у војску Краљевине G. X. С. 1920. год., у 33. пешадиски пук у Бања Луци. По свршетку војне обавезе 1922. год. вратио се кући. Три године. потом, 1925. год. оженио се са Симицом Станојчић, рођеном 26. априла 1905. год. од оца Раде и мајке Миле (роћене Лапчевић). Вен , чани су у храму св. Илије у Пјешчаници. Годину дана по том, 1926. год. доселио се Јово у Канаду. Ту се запослио код Steel Co. of Canada у Хамилтону, држави Онтарио. Тек 1930. год. допремио је своју супругу Симицу из Старога краја. Α идуће 1931. год. Бог их је благословио рођењем ћерке им Наде. Жудећи за својом сопственом радњом Јово је напустио Хамилтон 1945. год. и преселио се у Виндзор. У овоме граду, где многи Срби имају своје хотеле, и он отвори свој хотел под именом «Хотел Мартин». Ту радњу држао је све до 1947. год., па се те године пресели у место Чатам, где је отворио други свој хотел под именом «Текомс Хаус», који и сада с успехом води. Ј950. год. Јовина и Симичина јединица ћерка Нада ступила је у брак са Пером Милошевићем, сином Стеве и Персиде Милошевић, настањених у Лакавани. 1952. год. рођен им је унук Данило.

Сви ови подаци ο Јови Алаици само су као костур једне велике животне драме човека, Србина и усељеника. Зато ово ни из далека није слика Јове Алаице. Права његова слика била би, кад би се набројале безбројне појединости из његовог живота: сви покрети његове душе, све радости из детињства у своме селу, трудови у изучавању заната, војевања, тежачења, сав бол од напуштања своје отаџбине, сви напори у далекој туђини, пословни успеси и неуспеси, све жртве за своју родбину, свој народ и своју цркву, и поврх свега сталан страх да се очува образ, част, вера и српско име. Све то кад би се спојило са оним костуром од спољашњих стаза живота, — a το све зна и памти само Господ Бог — онда би се тек имала права слика Јове Алаице.

Јово Алаица је члан Савезних друштава св. Никола и св. Илија; супруга му Симица активни члан Кола Српских Сестара а кћи Надатакође члан С. Н. С. Обилато је помагао зидање цркве «Грачанице» у Виндзору, као и сваку српску установу.

Какав је Јово Алаица најбоље показују оцене врло угледних и вићених Срба из Канаде и Америке, који су га знали кроз дуги низ година. Тако:

Г. Таса Навковић из Лакаване: «Јова Алаица служи на понос и дику Српства. Он је као привредников питомац осветлао образ тој установи. Велики је Србин, велики родољуб и црквењак«.

Г. Пане Јерић, претседник Српске Црквене општине у Ниагари: «Јова Алаица је један од ретких људи, кога није занео долар, већ је остао добар Србин, који искрено жели да се Срби сложе. Мирољубац је, а уз то од увек је помагао многе Србе и српске организације».

Г.Адам Вујаклија, из Ниагаре: «Јова Алаица од када га знам од увек је био добар Србин и љубитељ Цркве».

Ми немамо шта овоме да додамо. Можемо само рећи, да се радујемо, што је овакав човек постао добротвор наше српске религиозне библиотеке «СВЕЧАНИК». И још — да Јови Алаици и његовом дому пожелимо свако добро од Бога.

Ε. Н.