Породично васпитање: «ваља се», «не ваља се».
Чување образа највиша Етика. Рад без лености, штедња без тврдичлука. Гостопримство и милосрђе.
Ο крви и наслеђу.
Општи народни морални прописи српскога народа неговани су и чувани углавном у породици. Као што се данас у доста случајева човек по своме понашању у животу, може познати којој школи припада, тако је у српском народу лако познати човека у каквој је породици одрастао. Пре од свих других знања, старији детету дају упуства шта ваља, а шта не ваља чинити. Та су упуства везана увек са вером у Бога. Добра дела су по Божјој вољи и од Бога награђена, а зла и рђава дела повлаче за собом казну.«Ко зло чини зло и дочека» јесте једна од многобројних народних пословица, изражених у овом смислу. Уз пословице постоје многобројне приче и песме по којима увек добро бива награђено а зло кажњено. Сва та објашњења и прописи имају циљ да постигну морално усавршавање. Све што људи раде, сва њихова дела подељена су на дела грешна и дела праведна. Појам код Срба «ваља се» и «не ваља се» нема само неки враџбинеки пропис, него је везан са верскоморалним појмом, са Јеванђељем. Све оно што не ваља чинити је грех. Дете већ у породици се научи, да поставља разлику између дозвољеног и недозвољеног. На сваком кораку, свакога дана оно чује «то је грехота». Поред многобројних грешних дела људи према људима, српски народни прописи сматрају и неке преступе против природе, животињског и биљног царства као грехове. Ко се не сећа, да су му говорили кад је мали био, да не ваља убијати жабе, јер је то грехота и онај који то учини умреће му мајка. У Шумадији сматрају да је грехота прекомерно дивљач ловити па чак и шуму уништавати. — Код Срба постоји схватање, по којему, што се више живи, више се и греши. У доста случајева чељад се распоређују по грешности и безгрешности: старији људи и жене се сматрају грешнији од млађих. У српским народним песмама прича се, како јунаци испред неког јуначког подвига, који наговештава погибију, овако одлучују:
«Μрет’ ми данас или мрети сутра, Волим прије ο мање грехота».
Старија чељад у неким случајевима, нарочито кад се тиче вере, дају првенство млађима. Па и у обичном жршоту може се запазити то првенство млађих: старије жене, например кад иду заједно са девојкама, ове пуштају испред себе, као мање грешне. Оно што је грешно пред Богом, пред људима је срамотно. При процени рђавих дела, народни песник на много места узвикује:
«Од Бога је велика грехота, Α од људи зазор и срамота».
У моралу као и у другим одликама (јунаштву например) истичу се поједине породице. Оне служе за углед читавом крају. Друге породице гледале су да и оне постигну њих, да се с њима ороде кумством или приј атељством. Све што су такве куће стекле, дошло је кроз поштен и праведан рад. — Кућа је васпитач за све моралне вредности које су човеку у животу потребне и с којима се срета. Ту прво долази страх Божји и стид од људи. «Ко се Бога не боји и људи не стиди, бежи од њега». У овој пословици је српски народ јасно указао на опасне и неваљале људе. Народ нигде није препоручивао бежање, него увек јунаштво, а овде уираво препоручује бекство. Он не каже да таквог човека треба убити, него просто да од њега треба бежати. Убиство би значило грех а и спречавање да се преступник покаје.
Важно је нагласити да су праве српске домаћинске породице остале далеко отпорније према новоме и модерноме, него оне где није било ни трага ο правом домаћинству. Патријархалну чврстину у тим породицама и њихову тежњу за чувањем старине, нису могли ослабити ни богатство, ни школовање појединих његових чланова. Оне су сматрале промену живота у духу новога времена као самоодрицање вечних моралних прописа и изравњање са оним који за такве прописе нису никада марили. Шимуновић је узео за предмет. својих приповедака неколико таквих српских породица из Далматинске Загоре. Он је њих заво лео баш због њиховог старог чувања и поштовања старине. У своме роману «Породица Винчић» он описује породицу Арсенија Ненадића: «Арсенији и његовој породици новаца готово није требало, осим сребрних цванцига и талијера за ђердане те девојачке и момачке капе. Мало шта су продавали, а куповали баш ништа, осим гвожђа, оружја и соли: рухо, покућство и оруђе направљали сами; жита, поврћа, стоке, перади, воћа, вина и меда имали на своме земљишту, а свијетлио им луч и свијеће направљене од воска из њихових кошница.
Зато у град и не одлазили,… И одијелом држали се старине више него други: Арсенији и браћи му .висјели низ плећа перчини окићени сребрним илицима, а момцима, исто као девојкама, звецкале на капама цванцике». У таквим породицама вечно се држи ватра на огњишту; жене за време обеда држе поред трпезе луч и светле; обавезно госту полевају да се умије. Што је главно, оне са жаљењем гледају на чиновничке и градске породице.
Под појмом морал, српски народ разуме част — образ. По образу Божјем створен је човек. Ко држи образ, држи Бога у себи. Никакво овоземаљско благо не може заменити образ, отуда пословица: «С образом се ништа није помешало» и «Све за образ, а образ ни зашто». Образ као символ поштења долази отуда, што недела изазивају стид и срам, a το се испољава на лицу. Појам «светао образ» или«човек светла образа» означава човека који због својих дела може свакога погледати. И не само то, него та дела нису обична, него су узвишена да би образ светлијим учинила. Истицаћ>е толике вредности образа, захтева и велико чување његово. И богати и сиромах, и мали и велики, једнако мушко и женско, стара се целога свога века, да очува образ, јер «док има образа, има свега». Свима људима треба да је образ једнако драг и да га цене као светињу. Људи се заклињу образом као највећом вредношћу: «Образа ми!» — «Образа ми, што ми од њега нема ншпта милије на овоме’свету!» Међу благословима најугледније место заузима благослов: «Светао ти образ!» или «Светао му образ на дивану Божјему». У овоме случају се мисли на светао образ с којим човек изађе после смрти на Божји суд. Онај ко има овамо образа, на овоме свету, имаће и на другоме. У песми «Урош и Мрњавчевићи» пева се како цар Урош благосшва Марка Краљевића због његовог заступања правде:
«Куме Марко, Бог ти помогао! Твоје лице св’јетло на дивану!»
Као што се образ цени изнад свега, тако се сматра за највећу несрећу немати образа. Противно од светла образа је црн образ. Свако недело по влачи за собом црн образ. У народним песмама сретамо овакав стих, изречен поводом неког рђавог дела:
«ΠΙτο уради црн му образ био!»
Кад Србин непгго рђаво учини, или чује да је неки учинио, узвикне: «Αχ, црна образа!» Ничега се он у томе часу не сети, да му је угрожено, колико образ. Све се друго може лакше надокнадити него образ, јер «вода све опере до црна образа». Стога се људи старају, да никада неваљало дело не учине. Па не само да се Србин стара ο своме образу, него и образу другога човека. Спасти некоме угрожену част је већа ствар, него спасти га од смрти. Одбрана части истиче се по своме значају изнад свих других одбрана. Осетљивост човекова нигде није тако јака, као кад се неко «дрзне његовога образа».
Чувар и одгајитељ свих моралних правила била је, дакле, српска породица. Ту се учило и ο светлом образу и указивало на неваљалства као на нешто страшно. Више него ико други, осим цркве, човеку је породица давала упуства за морални живот и наглашавала строго шта не сме радити. Никоме није стало толико до моралног живота својих чланова, колико породици. Зашто? Зато, што брука једнога члана породице баца срамоту на целу кућу, преноси се на потомке и шири се на роћаке. Онако како се у честитости поносе својим рођацима, тако се стиде у неваљалству некога свога неваљалога роћака. Колико је српска породица до свога моралнога угледа држала, довољно је навести случајеве, да су се одрицали својих најближих сродника и рођака, ако су ови својим делима срамоту кући наносили. Било је случајева, да је таквога преступника кућа или његово братство, на смрт пресуђивала, нарочито ако се радило ο некоме страшно неморалноме делу. Има случајева, да су своје неваљале сроднике проклињали, протеривали из своје средине, избацивали из читуље и родословне везе. У српском народу постоји породична утакмица — ко ће бити први. Али та утакмица усредсређена је пре свега на морални живот. Није онда чудо, што су сви посматрани од свакога. Неваљалство се није могло сакрити а заиста ни опростити. У таквој средини свак се морао чувати и због себе и због својих сродника, јер је знао да на њега свак гледа, као што он гледа на друге. Један јунак Љубишиних приповедака овако приказује страх од народног укора: «Ја се више бојим сеоцке него ли Вожје, јер ћу се Богу молити пак ће ме и помиловати, а лред селом капица ми не помаже, ако ћу их слимајући седморо на дан дријети!»
Задатак породице је, да она својим животом и радом допринесе одбрани и јачању свога народа.
Све добре одлике српске породице су и одлихе српскога народа. Кад се говори ο српском јунаштву, мора се говорити ο српској породици, где је стварано и одгајивано то јунаштво. Вековима главни део васпитања био је усредсређен да се сачува јуначки дух. Отуда код Срба појам јунак има много шири значај, него што је ратна храброст. Јунак пре свега мора бити човек — високо морална личност. Храбар може бити и разбојник.
Срби као мали народ били су свесни, да се они само јунаштвом могу одржати и повратити стару славу. Никакво царство које није на сабљи добивено, нема код Срба цене. Своме вековном непријатељу Турчину признавали су Срби јунаштво, иако не увек човечност. Као што је понос опремити на војску борце, понос је да ти борци покажу јуначка дела — да би се могла кућа прозвати јуначком. Углед такве куће је неоспоран. И јуначка смрт се цени, и она поред домаће жалости доноси утеху породици. Познато је, да неваљалим породицама у Црној Гори кажу: «Свак им је на постељи умро», тј. нико није у борби погинуо. Као страшну клетву наводи Његош у «Горском вијенцу», за оне који би издали заверенике против потурица, да им жели кућа мушке главе и «Главе мушке не копа од пушке».
Јуначки дух развија се причањем јуначких примера, постављањем јунаштва као првог циља чо« вековог, доводећи лично јунаштво у везу са општим српским интересима. И народне игре и песме су у највећем броју јуначке. Од рођења дете у породици прати васпитање у јунаштву, јер је српска породица увек свесна вредности јунаштва.
Друге добре особине угледне српске породице јесу рад и штедња. Домаћинске куће истичу се радом. «Κο ради, Бог не брани», каже једна од многобројних српских пословица ο раду. Леност је сматрана код Срба увек као велики порок. По једној пословици, лењивац је искључен из деобе Божје среће. «Устани лени, Бог срећу дели». Због прилика могао је само у неким српским крајевима бити запостављен рад и занати, али ипак презир према раду и радним људима није ни тамо постојао. Има истина неких заната према којима су ратнички српски крајеви показивали извесно презрење, али то није долазило због лености, него због неприкладности да свој ратнички живот прилагоде животу једнога занатлије. Скоро сваки р>ад је код Срба праћен песмом и то преко целога дана. Од свих занимања, до скоро, највише се ценио сељак и његово занимање, далеко више него трговац и занатлија. Једна од особина које су истицале поједине куће, била је и радљивост. Свак је гледао да се са таквом кућом опријатељи, да тамо уда своју кћер или се отуда ожени.
Потребна је поред рада и штедња. Под штедњом се разуме првенствено кућевни ред, а никако прекомерна штедња која прелази у тврдичлук. Штедња се истиче више него рад. «У радише свега беше, у пггедише још и више». И у погледу штедње, као и у погледу рада, изрекао је наш народ многобројна правила по којима се управља. У свима се препоручује ред у свему и скреће пажња да могу наступити тежи дани. «Чувај беле паре за црне дане». Појам уредна кућа, не означава увек богату кућу, него ону кућу у којој се одржава ред у раду, у распореду, у трошењу и где се све извршује са мером.
Мало је где у Европи развијено гостопримство, као што је код српскога народа. Кад се Србин нађе у туђини, ништа га тако непријатно не изне~ нади, колико туђе слабо гостопримство. Особином гостопримства одликује се српски народ као целина. Кад неко из далека дође, онда цела околина заузима положај домаћина. У том елучају сви се сматрају позванима, да таквоме укажу што више пажње. Гост у сусетству, селу или племену, иако је смештен у једној кући, свима је гост; сви морају пазити да му се што непристојно не догоди. Али јасно је, да се πρε другога, истиче породица као носиоц потпуног гостопримства. Обичај гостопримства је наглашен као обавезна одлика домаћинске куће. Свакодневно се у тим кућама мисли на госте и за њих припрема. Л. Лазаревић у својој приповетци «На бунару» каже за породичну за~ другу Матије Ђенадића и ово: «Оно му је кућа, што пред њом ο шљиви боговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође нек сркне! — … A кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе …» У тим кућама се за госта чува јело и пиће и гледа се, да се не потроши на себе оно што госту треба. Овде се не мисли на госте који долазе у кућу одређенога дана, као што су слава, свадбе и друге свечаности, него на изненадне госте или како се називају — гости намерници. Α таквих гостију било је увек, особито у прва времена када кафана није било, него је путник свраћао у кућу где га је ноћ стигла. Домаћин се стара, да госта што је могуће боље почасти, јер се поред доброга и побожнога дела које се тим чини, његова кућа оглашава као «частбена» и «гостопримна». Постоји народно правило по коме, нигде се човек не може постидети као у својој кући пред својим гостима. Сачувана је у народу прича ο једном Србину кога су Турци осудили на смрт. Пре него , ћe га џелат посећи пита га паша, да ли је икад имао у животу тежи час, него сада очекујући замах џелатског ножа? «Јесам, пашо, одговори овај, једанпут ми је дошао на преноћиште путник намерник и нисам имао шта да му дам за вечеру. To је био далеко тежи час за мене од овога». Када паша ово чује, опрости му живот и посла га кући здраво. Колико пута се од српских домаћина може чути, да када говори ο уређењу своје куће и имања, рече: «Има ми где човек доћи», мислећи на госта.
У српској кући гост је заштићен од напада, и ако би он учинио увреду домаћину, овај је неће вратити, — опростиће му јер му је у кућу дошао, «прешао кућни праг». Дешавало се, да бежећи од некога човек уђе у нечију кућу и овај чија је кућа, дужан је био да колико год може заштити бегунца од потере. Госту се даје у кући првенство пред домаћим чељадима. Ако има више гостију, онда се првенство даје најугледнијем. Гост седи у прочељном месту, њему се даје прва чаша, пред њега се ставља глава или плеће од печеног или куваног брава у знак почасти, а млађа чељад му се клањају и љубе руку. Гостопримство није само знак друштвених прописа, него и веровање да се чини богоугодно дело. Зато оно не може узалудно бити учињено. Једна народна прича каже, како је неки човек путујући издалека наишао на једну кућу и затражио преноћиште. Домаћин га прими, угости и ујутру испрати на пут, па му при поздрављању рече: «Хајде збогом, ни платиша ни вратиша». Неколико година после тога, овога домаћина натера глад у породици, да пође са својим коњем далеко да тражи жита. Пут га занесе баш на кућу његовог некадашњег госта, кога он није познао, али је овај њега познао. Домаћин га лепо угости, а ујутру му опреми товар жита. Кад је путник хтео да плати, овај му рече: «Ја сам онај коме си пре толико година рекао: ни платиша ни вратиша. Ево дошло је време, да ти оно преноћиште и онај дочек платим».
У вези са гостопримством стоји и примање невољника и сиромаха. Такве куће које су увек отворене свакоме коме помоћи треба, називају се поштене куће. Мало је које преступе српски народ тако страшно осудио као тврдичлук, као немилостиво понашање према сиромаху и просјаку. У песми «Љуба богатога Гавана» због презира жене Гаванове према двојици Божјих анђела прерушених у просјаке, Бог ствара Блатно Језеро на имању Гавановом. У нашим народним песмама у којима се описује рај и пакао, редовно се намешта у пакао неко лице које је на овоме свету било немилостиво. Тако у песми «Пречиета Марија и свети Аранђео у рају и паклу», прича се, како су видели пречиета Марија и свети Аранђео у паклу једну бабу, како је саставила зубе и колена, a у зубима држи комад овсенице. Кад Пречиста пита Арханђела, шта је она згрешила, он одговара, да је баба била богата док је била на овоме свету,
«Па кад свеци земљу облазише, Свети Петар и свети Никола, Заискаше сира и млијека; Заискаше хљеба бијелога, He да бака хљеба бијелога, He да бака сира и млијека, Већ ртима што је закувала; Оно ми је свецима изн’јела. To је баба Богу згријешила,
Па сад плива по јаду неситом, И пливаће до Божијег суда».
Опште распрострањено веровање код Срба је, да у лицу просјака могу бити прерушени анђели или светитељи. Отуда је удељивање просјаку и сиромаху, удељивање самоме Богу. «Ко сиротима удељује, Бога задужује», гласи једна пословица. На породицама које милостињу чине почива Божји благослов. Највећим људима — владарима и херојима српске историје приписује се особина срца милостива. Онај који нема такво срце је нечовек. Једно од три нечојства бега Костадина је његово немилостиво срце према две сироте које су му дошле да их нахрани и напоји, а он им рекао:
«Ид’ одатле, један људски гаде! He гад’те ми пред гостима вина».
Марко Краљевић који је овакав поступак бегов видео, узео је две сиротице, нахранио их, напојио и обукао у нова одела, ria их је онда послао бегу. Сад их је бег друкчије дочекао. Примио их је и повео у двор и поставио за сто, огласивши их за господске синове. Рад светитеља Саве, како га описују његови ученици и савременици и како га је народ запамтио, састојао се у срцу милостиву према свима који су у невољи били. Ту особину поседују и сви други светитељи српски. Никоме се који је у невољи помоћ не сме ускратити. He гледа се ни на положај — довољно је само, да неко помоћ тражи. «Ко проси, па да и круну носи, удели му». Гладнога нахранити, жеднога напојити је еванђелска заповест а и прва дужност Србина и српске породице. Страшне су речм, рећи за неку породицу да би им гладан човек умро на кућном прагу. Једно чељаде са срцем милостивим задржава срећу у кући, па се некада каже за такво чељаде: «Благо га кући у којој је». Предусретљивост према сиромасима назива се у народу понегде поштење. Под поштењем још се подразумевају многе добре особине, једном речју доброта.
Српска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је српска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња .пријатељима — роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:
«А где наћох за себе девојку, Ту не нађох за се пријатеља; Α где наћох за се пријатеља, Ту не нађох за себе девојку». Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслећа. Чудновато је да је оно јаче код на* шег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна ο своме породу, —· тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле he се оженити. Богатство — мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина. У удавању девојке мало се отступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу «дај девојку у богату кућу, а жени се од људи». Деца се умећу на ујчевину. «Одакле жена, одатле и деца». Највећи српски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Мкљанов у својим «Примјерима чојства и јунаштва» навео је примере неких гласитих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло «по мајчиној крви а не по очиној .,. Зато народ ο томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит». Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се «јуначка крв у слабу прелила».
Наследствене особине наш народ прати «од девет дедова». Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе’. испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: «Види мајку, па узми девојку». Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некада просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, a да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. «Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је».
Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Ма да је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: «Згодиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште». Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. «ΙΠτο научи девојком, не одучи «евком». Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: «Али девојци срећу губи». To he рећи: ако се ο једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније ο њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. Α како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер «оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две». У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одго вара: «У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама». Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.
Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да се с њима дружи и дичи. To народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. Α разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:
«Без вас би је могао стопити, Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју; Немам с киме хладно пити вино, •Но сам љуби мојој поклонио».
Са смрћу његове жене престало би пријатељство између њега и Југовића.
Многобројне су народне пословице у којима српски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам «господска крв» или «чиста крв», означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: «Тако ми једне крви»). «Погана крв», «отрована крв», «тешка крв» означава људе опаке и неваљале. «Туђа крв» су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица «Крв није вода» употребљава се у два смисла.
Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. — Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. «Од зла рода да није порода».